Стразбуршка резолуција

Драгољуб Којчић*

Изгледа да појмовна пометња представља аутоимуну и разарајућу аномалију у свести овдашњих опозиционих странака које себе називају демократским и представљају као заступнике политичких вредности „демократског Запада”. Култура рационалног друштва налаже да се под рендгенским зрацима критичке свести проверавају односи идеја и вредности са стварношћу. У круговима „демократске опозиције”, коју је углавном зачела дисидентска струја југословенских комуниста, по природи настанка, није ни могла да се разуме стварна идеја демократије, поготову не у њеном нераздвојном споју с националним интересом. У тој колевци није било ни једног, ни другог. Али, што каже Катоново правило, а у нас ефектно преводи Валтазар Богишић: „Што се грбо роди, вријеме не исправи.”

Време је донело нову генерацију политичара који су себе једноставно прозвали „демократама” тражећи легитимациону основу не у привржености великом наслеђу Лока, Русоа, Мила или Попера или хуманизму Расела, Сартра или Чомског, не у критици појава које су широм света опскурним интервенцијама дискредитовале демократску репутацију западног света, него у паролама, у затварању очију према економском и војном разарању сопствене земље и народа и снисходљивим ритуалима према очигледним непријатељима свега што је српско. Превидели су темељну демократску чињеницу да грађани увек препознају и бирају политику која се руководи општим добром, па су чак и њих бирали док су се коалиционо камуфлирали понеким патриотом.

Али време је изнедрило и политику која од једне пропале земље и друштва без наде, превареног да ће бити равноправно третирано са окружењем, да неће бити мрцварено и да му држава неће бити касапљена, да ће 2007. године постати члан Европске уније, већ једну деценију води ову земљу путем сваковрсног успона, на аутономан и суверен начин. На изборима у децембру прошле године сударила су се два начела: Србија мора да настави успон којим је кренула и, на другој страни, Србија се мора зауставити по сваку цену, јер се дух слободе и самосталности овог народа не уклапа у планове креатора ретроградног света, света хегемоније и унисоности, насиља, лицемерја двоструких аршина, подизања културних зидова између Истока и Запада, тоталитарног индоктринирања сопствених грађана, заправо свих апокалиптичних валера које ни Свети Јован Богослов није могао да претпостави.

Када су грађани Србије на самоме врху своје нововековне голготе коначно препознали и изабрали политику која наше историјске снове претвара у стварност, псеудодемократе су своје незадовољство сопственом безидејношћу, недостатком програма, одсуством сваке политичке поруке осим мржње према Александру Вучићу и, консеквентно – изборним поразом, удружиле с политичким хијенама које из дубине европских институција и посебно из балканског окружења одлично знају да се Србија може зауставити само у сарадњи са унутрашњим снагама, или, ако не сасвим зауставити, барем дестабилизовати довољно дуго да изгуби корак развоја који је ухватила. У суштини, непризнавањем резултата демократских избора поништила би се воља народа да напредује у синергији с влашћу која је, упркос свим препрекама, издигла Србију изнад њеног окружења.

Препознавање грађана Србије ко доноси опште добро исказано је већ у испитивањима јавног мњења далеко пре 17. децембра. Анкете и изборни резултат су се поклопили. Записници су потписани. Али то је било поражавајуће за псеудодемократску опозицију и њихове иностране партнере па су посегли за клеветањем своје земље, што је уочио и мађарски европосланик Андор Дели. Показала се заправо њихова антидемократска суштина. И њима, као и њиховим иностраним покровитељима, реч демократија очигледно служи да би се домогли моћи – партнери на глобалном нивоу, домаћи на овдашњем. И једни и други превиђају само једну ствар: Русо и други профети демократије, укључујући америчке „очеве утемељиваче”, знали су да ће, после свих меандара и странпутица, доћи епоха грађана, људи, разноликости култура слободних народа. Срби готово генетски знају да је историја на тој страни и да је то и данас њихова страна. Стразбуршка резолуција, у оној пропорцији подршке коју је добила у Европском парламенту, представља само јадну епизоду институције која би, уместо што је постала инструмент политичких патуљака Виоле, Шидера и Пицуле – требало да буде савест просвећеног, хуманистичког и заиста демократског концепта новог света. Већинска Србија данас је чувар свог и европског образа!

*политички филозоф