Strazburška rezolucija

Dragoljub Kojčić*

Izgleda da pojmovna pometnja predstavlja autoimunu i razarajuću anomaliju u svesti ovdašnjih opozicionih stranaka koje sebe nazivaju demokratskim i predstavljaju kao zastupnike političkih vrednosti „demokratskog Zapada”. Kultura racionalnog društva nalaže da se pod rendgenskim zracima kritičke svesti proveravaju odnosi ideja i vrednosti sa stvarnošću. U krugovima „demokratske opozicije”, koju je uglavnom začela disidentska struja jugoslovenskih komunista, po prirodi nastanka, nije ni mogla da se razume stvarna ideja demokratije, pogotovu ne u njenom nerazdvojnom spoju s nacionalnim interesom. U toj kolevci nije bilo ni jednog, ni drugog. Ali, što kaže Katonovo pravilo, a u nas efektno prevodi Valtazar Bogišić: „Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi.”

Vreme je donelo novu generaciju političara koji su sebe jednostavno prozvali „demokratama” tražeći legitimacionu osnovu ne u privrženosti velikom nasleđu Loka, Rusoa, Mila ili Popera ili humanizmu Rasela, Sartra ili Čomskog, ne u kritici pojava koje su širom sveta opskurnim intervencijama diskreditovale demokratsku reputaciju zapadnog sveta, nego u parolama, u zatvaranju očiju prema ekonomskom i vojnom razaranju sopstvene zemlje i naroda i snishodljivim ritualima prema očiglednim neprijateljima svega što je srpsko. Prevideli su temeljnu demokratsku činjenicu da građani uvek prepoznaju i biraju politiku koja se rukovodi opštim dobrom, pa su čak i njih birali dok su se koaliciono kamuflirali ponekim patriotom.

Ali vreme je iznedrilo i politiku koja od jedne propale zemlje i društva bez nade, prevarenog da će biti ravnopravno tretirano sa okruženjem, da neće biti mrcvareno i da mu država neće biti kasapljena, da će 2007. godine postati član Evropske unije, već jednu deceniju vodi ovu zemlju putem svakovrsnog uspona, na autonoman i suveren način. Na izborima u decembru prošle godine sudarila su se dva načela: Srbija mora da nastavi uspon kojim je krenula i, na drugoj strani, Srbija se mora zaustaviti po svaku cenu, jer se duh slobode i samostalnosti ovog naroda ne uklapa u planove kreatora retrogradnog sveta, sveta hegemonije i unisonosti, nasilja, licemerja dvostrukih aršina, podizanja kulturnih zidova između Istoka i Zapada, totalitarnog indoktriniranja sopstvenih građana, zapravo svih apokaliptičnih valera koje ni Sveti Jovan Bogoslov nije mogao da pretpostavi.

Kada su građani Srbije na samome vrhu svoje novovekovne golgote konačno prepoznali i izabrali politiku koja naše istorijske snove pretvara u stvarnost, pseudodemokrate su svoje nezadovoljstvo sopstvenom bezidejnošću, nedostatkom programa, odsustvom svake političke poruke osim mržnje prema Aleksandru Vučiću i, konsekventno – izbornim porazom, udružile s političkim hijenama koje iz dubine evropskih institucija i posebno iz balkanskog okruženja odlično znaju da se Srbija može zaustaviti samo u saradnji sa unutrašnjim snagama, ili, ako ne sasvim zaustaviti, barem destabilizovati dovoljno dugo da izgubi korak razvoja koji je uhvatila. U suštini, nepriznavanjem rezultata demokratskih izbora poništila bi se volja naroda da napreduje u sinergiji s vlašću koja je, uprkos svim preprekama, izdigla Srbiju iznad njenog okruženja.

Prepoznavanje građana Srbije ko donosi opšte dobro iskazano je već u ispitivanjima javnog mnjenja daleko pre 17. decembra. Ankete i izborni rezultat su se poklopili. Zapisnici su potpisani. Ali to je bilo poražavajuće za pseudodemokratsku opoziciju i njihove inostrane partnere pa su posegli za klevetanjem svoje zemlje, što je uočio i mađarski evroposlanik Andor Deli. Pokazala se zapravo njihova antidemokratska suština. I njima, kao i njihovim inostranim pokroviteljima, reč demokratija očigledno služi da bi se domogli moći – partneri na globalnom nivou, domaći na ovdašnjem. I jedni i drugi previđaju samo jednu stvar: Ruso i drugi profeti demokratije, uključujući američke „očeve utemeljivače”, znali su da će, posle svih meandara i stranputica, doći epoha građana, ljudi, raznolikosti kultura slobodnih naroda. Srbi gotovo genetski znaju da je istorija na toj strani i da je to i danas njihova strana. Strazburška rezolucija, u onoj proporciji podrške koju je dobila u Evropskom parlamentu, predstavlja samo jadnu epizodu institucije koja bi, umesto što je postala instrument političkih patuljaka Viole, Šidera i Picule – trebalo da bude savest prosvećenog, humanističkog i zaista demokratskog koncepta novog sveta. Većinska Srbija danas je čuvar svog i evropskog obraza!

*politički filozof