Жао ми коња

Много се причало о смени у Нину, о промени власништва, о раду па протеривању претходног уређивачког тандема. Тог мешовитог уређивачког двојца који је „успео” да новине које су у време њиховог доласка имале тираж око 20.000, сроза на тричавих 1.000. Толико о умешности, способности, па и памети тог уређивачког двојца без кормилара који је урнисао једну некад референтну новину.

Него, тема је Нинова награда. Некад престижна. Референтна. Ко је опредељујуће утицао годинама уназад? Ко је организовао „жири”. Председника жирија? Према свецу и тропар. Према квалитету креатор(ке)а жирија и квалитет лауреата. Да ли се сећа неко добитника Нинове награде од пре три године на пример? Ја не. А, да будем скроман, третирају ме за прилично информисаног. Сећам се Слобе Тишме, лауреата, доброг писца доброг романа. Остало је ефемерис. За овогодишњег добитника сам чуо оног дана кад је понео ту некад ласкаву титулу. Што не значи, нужно, да је лош, али никад чуо, ја, прилично информисан. Али зато је спорни Басара вишеструко награђиван. А Радован Бели Марковић? Нити једном. Срамота! Отишао човек на онај свет. И зато, Кустурица, Баздуљ, моја маленкост, изричито је забранила, а после апсолутно игнорисала сваки конкурс за Нинову награду за земана креатора „жирија” који је „жирирао” по директиви, и по памети, плиткој. Председник жирија у години кад је мој роман требало да буде награђен, скрушено ми је рекао, измислила је разлог, роман мора да буде тематски, а господин Ђуровић помиње четнике и партизане! Насмејао сам се, тапнуо га по рамену – ок је то, изједначени…

Жао ми због Белог Марковића и сличних. Распуштене „креаторе” Нинове награде никако. А није да сам лишен емпатије баш. Жао ми коооња. Што реко Ђока. Не и њихових женских парњака.

Писац

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa