Величанствени крај

Ансамбли РТС прихватили су се одговорног задатка да обележе јубилеј једног од највећих српских композитора после Мокрањца Стевана Христића (1885–1958), педесет година од смрти. Много пута се чула музика свита из „Охридске легенде”, старији памте и више поставки балета на сцени Народног позоришта, па ипак, тек смо сада чули интегралну верзију која траје око 100 минута, комбиновану са хором, чију је редакцију начинио композитор и академик Дејан Деспић. Дело је настајало у дугом периоду пролазећи више ауторових редакција (1933–1958).

Колико год у тој музици постојало слојева – многих стилова, праваца и аутора – она стоји као једна од најбољих оркестарских партитура коју напајају наша фолклорна изворишта, непревазиђене лепоте и инспирације. Улогу хора који пева на неутрални слог и колористички допуњава општи звук, Христић је замислио без басова, па је тако и изведено, монументално и маестозно. Оркестар је био овом приликом веома добро припремљен, дело је увежбавано неколико месеци, а гостовање неколицине врхунских музичара допринело је квалитету интерпретације.

Сјајна „тројка” – соло кларинет, флаута и обоа са највећим уделом у појединим ставовима, а потом и фагот, харфа, тромбони и трубе учинили су доживљај у пуној сали партера „Сава центра” заиста достојним завршетка нашег најзначајнијег фестивала. Све странпутице и посртања, заокрети и немоћи су ове вечери заборављени – Бемус је имао свој величанствени завршетак, неку нову музику у којој су познати мотиви, посебно они из Мокрањчевих Руковети, какви су „Пушчи ме” и „Биљана” добили нови живот и другачији развој у густом, али веома мелодичном оркестарском ткању.

Филм који је пратио извођење није се базирао на причи и њеним детаљима већ је слободно искористио лепоте охридског пејзажа и могућности двоје младих играча који су у кореографији Искре Шукарове дочарали неки други свет, независан од музике. Најлепши делови филма били су реминисценције на старе, црно-беле снимке давнашње сценске поставке Христићевог балета.

Са великим очекивањима и без видног напора ансамбл је водио Бојан Суђић тражећи прецизност и тачност, захтевајући јасним гестом стални набој и остварујући контрасте слика и епизода у којима су се смењивали вртоглави хачатурјановски ритмови и нежност равеловске музике из балета „Дафнис и Хлое”. Асоцијације на „Шехерезаду” Римског Корсакова изазивале су бројна и честа сола виолине, које је изводила млада концертмајсторка оркестра, веома успешно, скоро и раскошно. Поред дрвених дувача, соло виолина и соло виолончело имали су значајне самосталне деонице.

Без обзира на велики стилски распон Христићеве музике, од романтизма, преко веризма до импресионизма, њену вредност представља свежина и пријатност доживљаја, лакоћа слушања и прихватања као нечега свога и познатог, а ипак другачијег и новог.