Veličanstveni kraj

Ansambli RTS prihvatili su se odgovornog zadatka da obeleže jubilej jednog od najvećih srpskih kompozitora posle Mokranjca Stevana Hristića (1885–1958), pedeset godina od smrti. Mnogo puta se čula muzika svita iz „Ohridske legende”, stariji pamte i više postavki baleta na sceni Narodnog pozorišta, pa ipak, tek smo sada čuli integralnu verziju koja traje oko 100 minuta, kombinovanu sa horom, čiju je redakciju načinio kompozitor i akademik Dejan Despić. Delo je nastajalo u dugom periodu prolazeći više autorovih redakcija (1933–1958).

Koliko god u toj muzici postojalo slojeva – mnogih stilova, pravaca i autora – ona stoji kao jedna od najboljih orkestarskih partitura koju napajaju naša folklorna izvorišta, neprevaziđene lepote i inspiracije. Ulogu hora koji peva na neutralni slog i koloristički dopunjava opšti zvuk, Hristić je zamislio bez basova, pa je tako i izvedeno, monumentalno i maestozno. Orkestar je bio ovom prilikom veoma dobro pripremljen, delo je uvežbavano nekoliko meseci, a gostovanje nekolicine vrhunskih muzičara doprinelo je kvalitetu interpretacije.

Sjajna „trojka” – solo klarinet, flauta i oboa sa najvećim udelom u pojedinim stavovima, a potom i fagot, harfa, tromboni i trube učinili su doživljaj u punoj sali partera „Sava centra” zaista dostojnim završetka našeg najznačajnijeg festivala. Sve stranputice i posrtanja, zaokreti i nemoći su ove večeri zaboravljeni – Bemus je imao svoj veličanstveni završetak, neku novu muziku u kojoj su poznati motivi, posebno oni iz Mokranjčevih Rukoveti, kakvi su „Pušči me” i „Biljana” dobili novi život i drugačiji razvoj u gustom, ali veoma melodičnom orkestarskom tkanju.

Film koji je pratio izvođenje nije se bazirao na priči i njenim detaljima već je slobodno iskoristio lepote ohridskog pejzaža i mogućnosti dvoje mladih igrača koji su u koreografiji Iskre Šukarove dočarali neki drugi svet, nezavisan od muzike. Najlepši delovi filma bili su reminiscencije na stare, crno-bele snimke davnašnje scenske postavke Hristićevog baleta.

Sa velikim očekivanjima i bez vidnog napora ansambl je vodio Bojan Suđić tražeći preciznost i tačnost, zahtevajući jasnim gestom stalni naboj i ostvarujući kontraste slika i epizoda u kojima su se smenjivali vrtoglavi hačaturjanovski ritmovi i nežnost ravelovske muzike iz baleta „Dafnis i Hloe”. Asocijacije na „Šeherezadu” Rimskog Korsakova izazivale su brojna i česta sola violine, koje je izvodila mlada koncertmajstorka orkestra, veoma uspešno, skoro i raskošno. Pored drvenih duvača, solo violina i solo violončelo imali su značajne samostalne deonice.

Bez obzira na veliki stilski raspon Hristićeve muzike, od romantizma, preko verizma do impresionizma, njenu vrednost predstavlja svežina i prijatnost doživljaja, lakoća slušanja i prihvatanja kao nečega svoga i poznatog, a ipak drugačijeg i novog.