Ово је Црњански, зет Јове Ружића

Ове године фудбалери Србије огледаће се на Европском првенству у Немачкој. Од наших играча први се свету представио Јован Ружић (1898–1973) на Олимпијским играма у Антверпену 1920.

„Одиграо сам прву званичну утакмицу 28. септембра 1913. у првом тиму Велике Србије. Још нисам имао 15 година. Тада сам први пут играо правом фудбалском лоптом и у комплетној играчкој опреми”, записао је у својим „Сећањима и успоменама” (1973), чије објављивање није дочекао.

Први светски рат је 1914. пресекао живот код нас. С породицом се повукао из престонице у Аранђеловац, затим у Врњачку Бању, па у Крушевац. У престоници кнеза Лазара се задесио и један његов друг из Београда, који је у избеглиштво понео две лопте. Научили су тамошње вршњаке да играју фудбал и у пролеће 1915. приредили прву јавну утакмицу у том граду.

Убрзо је прошло ратно затишје. Влада је позвала народне посланике у избеглиштво, а осталим државним службеницима је оставила да поступе по свом нахођењу. Његов отац Доброслав, лични пријатељ краља Петра с којим се упознао 1892. на Цетињу, члан државне делегације, која му је у Женеви 1903. понудила престо, циришки и берлински студент, краљев библиотекар, министар просвете, председник Одбора за подизање маузолеја на Опленцу (човек по коме се зову улице у Београду и Ужицу), због слабог здравља је остао.

Јован, тек дорастао до пушке, кренуо је с војском. Уз надљудске напоре је прешао албанске врлети, из Драча, 6. јануара 1916, на француском теретном броду, отпловио у Бриндизи (Италија), а одатле возом отишао у Екс-ле-Бен (Француска).

Своју будућност Србија није послала да буде топовско месо, него на школовање у савезничке земље. С још око 2.000 наших регрута у Француској Јован Ружић је ратни задатак посебне врсте испунио.

С око 40 средњошколаца је уписан у лицеј „Луј Велики” у Сент Етјену, где је постао Топовско Ђуле. После његовог шута лопта је унела у гол и голмана, који му је, кад је дошао себи, и дао тај надимак. Клуб из Сент Етјена је с њим ушао у вишу лигу. (у том граду се шест деценија касније прославио Иван Ћурковић).

У лето 1916. наша влада је у Ници основала гимназију (Српска школа) да би наши ђаци могли да се упишу на француске универзитете. Јован Ружић је био један од 700, који су је похађали. Основали су фудбалски тим и изабрали га за капитена. Почетком 1917. тамошњи Интернасионал је узео неколико наших (од њих је Ружић одиграо највише утакмица) и постао најјачи клуб на Азурној обали.

По завршетку те школске године постао је студент Правног факултета на Сорбони. Асосијасион спортиф франсез (АСФ) знао је за Топовско Ђуле. За шампиона Париза је заиграо 11. новембра 1917. Тада чувени спортски дневник „Ото” је у свом извештају обавестио француску јавност:

„Ружић, српски интернационалац, коме је ово била прва утакмица за АСФ, био је велики голгетер, сместивши седам пута лопту у мрежу противника. Веома висок, брз и са лепим ударцем, Ружић је играч велике класе.”

С његове треће утакмице, 9. децембра, извештач истог листа је забележио:

„У два маха Ружић, који нам је дотле изгледао веома спор, извео је два од оних његових удараца као топовским ђулетом, који нису оставили никакву шансу голману противника.”

АСФ је решио да приреди такмичење савезничких војника у атлетици. Српских ратника, здравих, није било у Француској, а приређивач је желео да и Србија буде заступљена. Председник клуба је саопштио Ружић да је одређен да представља српску војску и да је пријављен за трку на 100 метара, јер је био најбржи од свих саиграча. Предао му је „спринтерице” и мајицу с нашом тробојком на њој. Војна делегација при посланству (амбасади) наше државе у Паризу му је одобрила да се такмичи, јер као „мобилисани војник на привременом одсуству има дужност да представља војску”. И 18. августа 1918. је осветлао образ Србији. Од сто тркача био је најбржи (11 секунди)! За награду је добио сребрн хронометар с посветом.

По завршетку рата Американци су одлазак кући обележили Међусавезничким играма. У Жоенвил-ле-Пону код Париза су изградили велики стадион, назвали га по свом команданту у Европи Першингу, и позвали команде савезничких војски да пошаљу своје такмичаре. Од српских војника у Француској су остали углавном рањени и болесни, па су нађена једва петорица спортиста.

На свечаном отварању, 22. јуна 1919, Ружић је, у војничкој униформи, носио српски барјак, који су дали Американци (заставу Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца су сашили наши соколи, учесници у фолклорним и витешким играма). То је овековечио лист „Екселзиор”. На 100 метара Ружић је с 11,1 секунд био четврти у полуфиналној групи.

На француски национални празник, 14. јула 1919, одржана је смотра савезничких војски. Србију су заступале две чете.

„Част да будем позван да у војничкој униформи учествујем у дефилеу имам да заблагодарим само томе што сам био спортиста“, записао је у својим мемоарима Ружић.

По повратку у Београд, крајем тог месеца, на игралишту на Тркалишту (код Вуковог споменика) затекао је саиграче из Велике Србије, која је променила име у Југославија. У њој је повремено играо и рагби, чију су секцију основали студенти повратници из Енглеске.

Био је врло успешан и у атлетици. На такмичењу Београдског олимпијског одбора, чији је секретар био, 5. јула 1920. је победио у „скоку у даљину из трка” (5,65 метара) и „скоку три корака из трка” (12,49 метара).

„Моја нада и жарка жеља да учествујем на једној Олимпијади – испунила се. Али уместо да то буде у својству атлетичара, ја сам неочекивано на Олимпијади у Анверсу учествовао као играч прве југословенске фудбалске репрезентације. Како су у Југословенском олимпијском одбору у Загребу и у Београду, а и у осталим покрајинским и месним одборима у великој већини седели представници фудбалског спорта, одлучено је да се на Олимпијаду пошаље југословенска фудбалска репрезентација”, објаснио је Ружић.

Против Чехословачке, 28. августа 1920, играла су деветорица Хрвата, један Словенац и Јован Ружић. Преморени од исцрпљујућег тродневног путовања возом, непун дан по доласку, изгубили су са 7:0.

Те године је постао и фудбалски судија. Тек седми у Београду с положеним судијским испитом.

Престао је да игра 1924. године. Много је волео фудбал, али је сматрао да то више није за његове године! Последњу утакмицу је одиграо у Бечу против Жиденица (3:3). Чесима је дао гол пошто је предриблао двојицу играча и голмана.

Хуго Мајзл, касније творац чувеног аустријског „вундертима” (чудесан тим), понудио му је да остане у Аустрији. Али, како да то прихвати човек, чији је отац у злогласном аустро-угарском логору у Нежидеру издржао само толико да дочека да испусти душу у тек ослобођеној отаџбини (по новом календару 26. октобра 1918. у Крушевцу).

Анегдота, коју је испричао Јовин братанац Доброслав Д. Ружић, говори колики је углед уживао наш први фудбалски репрезентативац:

„Јовином рођеном сестром Видосавом се 1921. оженио Милош Црњански. Кад би били с друштвом неко би тада већ познатог књижевника представљао овако: Ово је Црњански, зет Јове Ружића.”.

Један од наших највећих писаца (и новинар „Политике”) није се љутио. Прихватао је то спортски, можда и зато што је и сам много волео фудбал и био велики навијач шураковог клуба. За лист „Спортиста”, међу чијим је покретачима био, изјавио је, после добијања награде Српске академије наука 1930. за роман „Сеобе”, да би је дао само да заигра за први тим Југославије.

Ја сам фудбалски судија, не навијам ни за кога

Иако је био члан Југославије за све време њеног постојања (1913–1945), најпре као играч, а потом као стручњак и функционер, Јован Ружић није био „клубаш”. Кад га је Доброслав Д. Ружић (рођен 1938) питао за кога навија добио је овакав одговор:

– Ја сам фудбалски судија, не навијам ни за кога!