Ovo je Crnjanski, zet Jove Ružića

Ove godine fudbaleri Srbije ogledaće se na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj. Od naših igrača prvi se svetu predstavio Jovan Ružić (1898–1973) na Olimpijskim igrama u Antverpenu 1920.

„Odigrao sam prvu zvaničnu utakmicu 28. septembra 1913. u prvom timu Velike Srbije. Još nisam imao 15 godina. Tada sam prvi put igrao pravom fudbalskom loptom i u kompletnoj igračkoj opremi”, zapisao je u svojim „Sećanjima i uspomenama” (1973), čije objavljivanje nije dočekao.

Prvi svetski rat je 1914. presekao život kod nas. S porodicom se povukao iz prestonice u Aranđelovac, zatim u Vrnjačku Banju, pa u Kruševac. U prestonici kneza Lazara se zadesio i jedan njegov drug iz Beograda, koji je u izbeglištvo poneo dve lopte. Naučili su tamošnje vršnjake da igraju fudbal i u proleće 1915. priredili prvu javnu utakmicu u tom gradu.

Ubrzo je prošlo ratno zatišje. Vlada je pozvala narodne poslanike u izbeglištvo, a ostalim državnim službenicima je ostavila da postupe po svom nahođenju. Njegov otac Dobroslav, lični prijatelj kralja Petra s kojim se upoznao 1892. na Cetinju, član državne delegacije, koja mu je u Ženevi 1903. ponudila presto, ciriški i berlinski student, kraljev bibliotekar, ministar prosvete, predsednik Odbora za podizanje mauzoleja na Oplencu (čovek po kome se zovu ulice u Beogradu i Užicu), zbog slabog zdravlja je ostao.

Jovan, tek dorastao do puške, krenuo je s vojskom. Uz nadljudske napore je prešao albanske vrleti, iz Drača, 6. januara 1916, na francuskom teretnom brodu, otplovio u Brindizi (Italija), a odatle vozom otišao u Eks-le-Ben (Francuska).

Svoju budućnost Srbija nije poslala da bude topovsko meso, nego na školovanje u savezničke zemlje. S još oko 2.000 naših regruta u Francuskoj Jovan Ružić je ratni zadatak posebne vrste ispunio.

S oko 40 srednjoškolaca je upisan u licej „Luj Veliki” u Sent Etjenu, gde je postao Topovsko Đule. Posle njegovog šuta lopta je unela u gol i golmana, koji mu je, kad je došao sebi, i dao taj nadimak. Klub iz Sent Etjena je s njim ušao u višu ligu. (u tom gradu se šest decenija kasnije proslavio Ivan Ćurković).

U leto 1916. naša vlada je u Nici osnovala gimnaziju (Srpska škola) da bi naši đaci mogli da se upišu na francuske univerzitete. Jovan Ružić je bio jedan od 700, koji su je pohađali. Osnovali su fudbalski tim i izabrali ga za kapitena. Početkom 1917. tamošnji Internasional je uzeo nekoliko naših (od njih je Ružić odigrao najviše utakmica) i postao najjači klub na Azurnoj obali.

Po završetku te školske godine postao je student Pravnog fakulteta na Sorboni. Asosijasion sportif fransez (ASF) znao je za Topovsko Đule. Za šampiona Pariza je zaigrao 11. novembra 1917. Tada čuveni sportski dnevnik „Oto” je u svom izveštaju obavestio francusku javnost:

„Ružić, srpski internacionalac, kome je ovo bila prva utakmica za ASF, bio je veliki golgeter, smestivši sedam puta loptu u mrežu protivnika. Veoma visok, brz i sa lepim udarcem, Ružić je igrač velike klase.”

S njegove treće utakmice, 9. decembra, izveštač istog lista je zabeležio:

„U dva maha Ružić, koji nam je dotle izgledao veoma spor, izveo je dva od onih njegovih udaraca kao topovskim đuletom, koji nisu ostavili nikakvu šansu golmanu protivnika.”

ASF je rešio da priredi takmičenje savezničkih vojnika u atletici. Srpskih ratnika, zdravih, nije bilo u Francuskoj, a priređivač je želeo da i Srbija bude zastupljena. Predsednik kluba je saopštio Ružić da je određen da predstavlja srpsku vojsku i da je prijavljen za trku na 100 metara, jer je bio najbrži od svih saigrača. Predao mu je „sprinterice” i majicu s našom trobojkom na njoj. Vojna delegacija pri poslanstvu (ambasadi) naše države u Parizu mu je odobrila da se takmiči, jer kao „mobilisani vojnik na privremenom odsustvu ima dužnost da predstavlja vojsku”. I 18. avgusta 1918. je osvetlao obraz Srbiji. Od sto trkača bio je najbrži (11 sekundi)! Za nagradu je dobio srebrn hronometar s posvetom.

Po završetku rata Amerikanci su odlazak kući obeležili Međusavezničkim igrama. U Žoenvil-le-Ponu kod Pariza su izgradili veliki stadion, nazvali ga po svom komandantu u Evropi Peršingu, i pozvali komande savezničkih vojski da pošalju svoje takmičare. Od srpskih vojnika u Francuskoj su ostali uglavnom ranjeni i bolesni, pa su nađena jedva petorica sportista.

Na svečanom otvaranju, 22. juna 1919, Ružić je, u vojničkoj uniformi, nosio srpski barjak, koji su dali Amerikanci (zastavu Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca su sašili naši sokoli, učesnici u folklornim i viteškim igrama). To je ovekovečio list „Ekselzior”. Na 100 metara Ružić je s 11,1 sekund bio četvrti u polufinalnoj grupi.

Na francuski nacionalni praznik, 14. jula 1919, održana je smotra savezničkih vojski. Srbiju su zastupale dve čete.

„Čast da budem pozvan da u vojničkoj uniformi učestvujem u defileu imam da zablagodarim samo tome što sam bio sportista“, zapisao je u svojim memoarima Ružić.

Po povratku u Beograd, krajem tog meseca, na igralištu na Trkalištu (kod Vukovog spomenika) zatekao je saigrače iz Velike Srbije, koja je promenila ime u Jugoslavija. U njoj je povremeno igrao i ragbi, čiju su sekciju osnovali studenti povratnici iz Engleske.

Bio je vrlo uspešan i u atletici. Na takmičenju Beogradskog olimpijskog odbora, čiji je sekretar bio, 5. jula 1920. je pobedio u „skoku u daljinu iz trka” (5,65 metara) i „skoku tri koraka iz trka” (12,49 metara).

„Moja nada i žarka želja da učestvujem na jednoj Olimpijadi – ispunila se. Ali umesto da to bude u svojstvu atletičara, ja sam neočekivano na Olimpijadi u Anversu učestvovao kao igrač prve jugoslovenske fudbalske reprezentacije. Kako su u Jugoslovenskom olimpijskom odboru u Zagrebu i u Beogradu, a i u ostalim pokrajinskim i mesnim odborima u velikoj većini sedeli predstavnici fudbalskog sporta, odlučeno je da se na Olimpijadu pošalje jugoslovenska fudbalska reprezentacija”, objasnio je Ružić.

Protiv Čehoslovačke, 28. avgusta 1920, igrala su devetorica Hrvata, jedan Slovenac i Jovan Ružić. Premoreni od iscrpljujućeg trodnevnog putovanja vozom, nepun dan po dolasku, izgubili su sa 7:0.

Te godine je postao i fudbalski sudija. Tek sedmi u Beogradu s položenim sudijskim ispitom.

Prestao je da igra 1924. godine. Mnogo je voleo fudbal, ali je smatrao da to više nije za njegove godine! Poslednju utakmicu je odigrao u Beču protiv Židenica (3:3). Česima je dao gol pošto je predriblao dvojicu igrača i golmana.

Hugo Majzl, kasnije tvorac čuvenog austrijskog „vundertima” (čudesan tim), ponudio mu je da ostane u Austriji. Ali, kako da to prihvati čovek, čiji je otac u zloglasnom austro-ugarskom logoru u Nežideru izdržao samo toliko da dočeka da ispusti dušu u tek oslobođenoj otadžbini (po novom kalendaru 26. oktobra 1918. u Kruševcu).

Anegdota, koju je ispričao Jovin bratanac Dobroslav D. Ružić, govori koliki je ugled uživao naš prvi fudbalski reprezentativac:

„Jovinom rođenom sestrom Vidosavom se 1921. oženio Miloš Crnjanski. Kad bi bili s društvom neko bi tada već poznatog književnika predstavljao ovako: Ovo je Crnjanski, zet Jove Ružića.”.

Jedan od naših najvećih pisaca (i novinar „Politike”) nije se ljutio. Prihvatao je to sportski, možda i zato što je i sam mnogo voleo fudbal i bio veliki navijač šurakovog kluba. Za list „Sportista”, među čijim je pokretačima bio, izjavio je, posle dobijanja nagrade Srpske akademije nauka 1930. za roman „Seobe”, da bi je dao samo da zaigra za prvi tim Jugoslavije.

Ja sam fudbalski sudija, ne navijam ni za koga

Iako je bio član Jugoslavije za sve vreme njenog postojanja (1913–1945), najpre kao igrač, a potom kao stručnjak i funkcioner, Jovan Ružić nije bio „klubaš”. Kad ga je Dobroslav D. Ružić (rođen 1938) pitao za koga navija dobio je ovakav odgovor:

– Ja sam fudbalski sudija, ne navijam ni za koga!