Хероји који губе

Глумац Гојко Шантић преминуо је 14. фебруара у 78. години у Београду, саопштило је Југословенско драмско позориште, чији је био члан од 1968. до 2011.

Један од наших најталентованијих позоришних глумаца, са богатом палетом улога у театру, дипломирао је глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију 1967. у класи Мате Милошевића. Припадао је такозваној генерацији Бојанових беба, заједно са глумцима који су примљени тих година као што су: Милан Гутовић, Танасије Узуновић, Јосиф Татић, Иван Бекјарев, Бранко Цвејић, Светлана Бојковић, Ђурђија Цветић, Слободан Ђурић, Душан Ђурић, Војислав Брајовић, Мирјана Вукојчић, Цвијета Месић. Управо на вест о његовој смрти друштвеним мрежама је почела да кружи фотографија младог Шантића са његовим колегама са класе, међу којима је већина преминула.

Југословенско драмско позориште је подсетило да је у матичној кући остварио више од тридесет улога, међу којима се издвајају оне у представама „Кориолан” (1970), „Отело” (1977), „Ја, Раде Томов” (1979), „Три сестре” (1981), „Зли дуси” (1984), „Сеобе” (1986), „Ваљевска болница” (1989), „Веселе жене Винзорске” (1993), „Путујуће позориште Шопаловић” (1985), за коју је добио Октобарску награду града Београда. Последња улога одиграна у ЈДП била је Гајев у Чеховљевом „Вишњику” 2000. године, за коју је награђен Статуетом „Миливоје Живановић” на Глумачким свечаностима у Пожаревцу 2000. године.

Гостовао је и на другим позоришним сценама – Београдског драмског позоришта, Атељеа 212, Црногорског народног позоришта, Народног позоришта у Београду, Народног позоришта у Нишу...

Рођен је 23. јуна 1946. године у Мостару и добитник је бројних признања, међу којима су Октобарска награда, Вукова награда и четири Годишње награде Југословенског драмског позоришта.

Гојко Шантић је такође играо на филму и телевизији. Најзначајнију филмску улогу остварио је у филму „Доротеј” из 1981. године, у коме је одиграо насловну улогу – лекара и хуманисту Доротеја.

– Ово је први пут да је српски средњи век оживљен на филму. Мада Доротеј долази из прошлости, он има и уме да саопшти много тога што припада времену и простору данашњем. То је човек са светлим људским лицем који брани врлину и који изазива сукобе и несклад у додиру са свим оним што припада тамној страни живота. У времену у коме настојимо да реконструишемо просторе око себе, у коме се боримо за више зеленила и чист ваздух, за дисање достојно човека, можда понекад заборавимо оно што је најтеже реконструисати – човека. По томе је Доротеј човек за сва времена. Он је, верујем у то, модел човека хуманисте који уме да прашта, и брани оно што је најчовечније у човеку. По томе је и човек времена у коме живимо и човек сутрашњице – рекао је Шантић давне 1981. године новинарки Љиљани Јовановић у једном интервјуу.

Кад је реч о телевизији, највише је снимао у тзв. златно доба Телевизије Београд, како се тада звала, када се понедељком обавезно гледала ТВ драма. У то доба је доста играо на телевизији, али, како је сам својевремено говорио, рад је тада био озбиљнији, редитељи су захваљујући својој професионалности поступно и мудро долазили до добрих резултата.

После тог периода више га нису ни звали често, али, како је сам причао, и када би га позвали, а њему се учинило да то није посао који треба да ради, одбијао је.

– Водим рачуна да душу ђаволу не продам. То значи да не желим без контроле, самољубиво, са жељом да се допаднем преко ноћи, да улазим у послове на телевизији који нису темељно припремљени и представљају гомилање слика чији је једини циљ да попуне шему. Без обзира на то да ли је у питању ТВ драма или ТВ серија, посао мора да буде темељно припремљен – рекао је у поменутом интервјуу.

Остављао је утисак да најбоље дочарава људе из прошлости, а да му савременици нису блиски, али је он сматрао да чак и филмови који говоре о времену пет векова уназад могу да говоре о нама данас. Тврдио је да до суштине долази посматрањем људи у времену у коме живи.

– Ја сам најчешће играо контемплативне људе, у сукобу с временом, хероје који губе, људе у дубоком сукобу са временом и простором у коме живе. Они су увек били мали, обични људи који су губили због људских слабости. Пошто је ово време малог и слабог човека, онда је то и био простор у коме сам тражио – објаснио је.
Према сопственим речима, играо је улоге које глумац може само да пожели. Такође је сматрао да је Шекспир понудио глумцима све што постоји у човеку.

– Колико год да је глума сама по себи превртљива, варљива, адаптивна, не постоји ниједна уметност која правовременије даје онај реципроцитет задовољства као уметност глуме. Глумац се бар не заварава будућношћу. Он је као пуцкетање два прста: само сад и никад више – сматрао је.