Тајна пуковника Доминика Југа

Уз Југослава Петрушића, некада мистериозног пуковника Доминика Југа, Милорад Пелемиш, Слободан Орашанин, Раде Петровић и Бранко Влачо још једном ће морати да се бране од оптужби да су починили кривична дела шпијунаже, изнуде, недозвољеног држања оружја и два убиства почињена наводно на босанском ратишту.

У пролеће 1997. године, стицајем околности, пружила нам се прилика да упознамо човека о коме је тих дана брујала комплетна (тада) југословенска штампа. Наравно, у оно време није могло ништа да се наслути о оптужбама које ће неколико година касније на рачун Петрушића изнети савезни секретар за информације Горан Матић (припрема атентата на Милошевића, тероризам, шпијунажа), али је било јасно да је реч о веома контроверзној личности, о професионалцу који је у Београду скупио и повео у бивши Заир плаћенике са подручја претходне Југославије.

Пратилац Митерана

Пуковник Доминик Југо! Тако се представио, односно, тако је желео да буде ословљен у новинским текстовима.

– Напишите да сам активно учествовао у рату у Босни, нарочито 1992. у Сарајеву, Жучу, Рајловцу, на Грбавици. Комплетно, свуда. Ниједна офанзива није прошла без мене. Спреман сам да погинем за Француску исто као и за Југославију. Иза мене не стоји ни државна безбедност, ни контраобавештајна служба, мада им нисам непозната личност.

Окружни суд у Београду осудио је Југослава Петрушића и остале припаднике тајне борбене групе "Паук" на по годину дана затвора због изнуде и недозвољеног држања оружја, истовремено их ослободивши одговорности за шпијунажу и убиства. Средином новембра 2000. године сви су пуштени из притвора

Ово су делови његове исповести.

"...О свему постоје необориви, писмени докази. Њих поседује МУП Србије, Служба државне безбедности. Свако ко је желео могао је да види те документе који сасвим јасно доказују барем једну ствар, а то је да никада ништа нисам урадио против интереса Југославије. Од 1991. године радио сам за француску цивилну обавештајну службу. Годинама сам био ангажован као пратилац високих функционера те земље укључујући и председника Митерана.

У новембру 1997. године у Паризу је одржан Минисион сајам на којем је присуствовао и један високи функционер МУП-а Србије. У то време ја сам већ био убачен у редове албанске мафије која је деловала широм Европе. Поседовао сам информације да Бујаз Букоши, Том Бериша и Агим Чеку, који је био командант ОВК, спремају оружане провокације на Косову. Због тога сам тражио да разговарам са једним високим службеником француске обавештајне службе ДСТ. На том састанку јасно је речено и доказима поткрепљено да у марту следеће, 1998. године, на Косову почиње оружана побуна која се не може зауставити.

Гепардова кожа

Другог децембра долазим у Београд и срећем се са високим функционером МУП-а Србије. Састајемо се на једном сплаву, ја му понављам оно што сам већ рекао. И, тада почиње... Од 4. до 7. децембра, три дана заредом, службеници Државне безбедности разговарају са мном. Не хапсе ме, све је у границама коректног. Питају ме за кога радим, интересује их одакле ми и колико су поуздане моје информације о Косову. Ја понављам све што сам им већ предочио, додајући да оружане провокације треба да прерасту у рат. Откривам им све детаље, укључујући имена људи који треба да буду заустављени. Они то озбиљно схватају и тако се завршава.

Од тада почиње моја сарадња са Савезним министарством за иностране послове Југославије, која траје све до 24. марта 1999. године, односно до почетка напада НАТО-а на Југославију.

У том периоду имао сам интензивне састанке са првим политичким саветником југословенске амбасаде у Француској. У оквиру те сарадње евидентирано је чак 65 писаних извештаја који су садржавали све податке о предстојећим догађајима. Све то постоји у архиви СМИП-а.

За све то време ја прослеђујем и поверљиве информације о деловању албанске мафије. Долазим до информација да се увелико спрема договор око поделе територије Косова и Метохије. Добијам и неке планове. Амерички план под шифрованим називом Гепардова кожа, предвиђа да Срби остану на својим територијама. Ту је и европски план иза којег у ствари стоји француска влада. Он предвиђа да Србима треба да припадне 32, а Шиптарима 68 одсто територије Косова и Метохије.

Од првог дана, дакле од 24. марта 1999. године, био сам у вези са Службом државне безбедности МУП-а Србије. На основу неких података које сам ја доносио првих дана рата разбијена су и неутралисана два главна штаба ОВК у селима Ладровци и Пагаруша.

О мом војном ангажовању у рату на Косову могу само да кажем следеће: из МУП-а Србије послат сам у регрутациони центар у Гроцку, затим сам отишао у Ниш, а потом сам ушао у састав Трећег вода војне полиције 125. моторизоване бригаде Војске Југославије са чином резервног капетана прве класе. О томе шта сам у наведеном својству радио и какве сам задатке извршавао још је рано говорити. Прве моје невоље почеле су 15. јуна 1999. године када сам ухапшен под оптужбом за шпијунажу. У том случају у својству војног тужиоца појављује се господин Небојша Мараш, човек који ће пола године касније против мене подићи оптужницу, али као цивилни заменик окружног тужиоца у Београду. Но, тада, после тог првог хапшења и осамнаест дана притвора ослобођен сам јер није било ниједног доказа против мене.

Према незваничним информацијама Југослав Петрушић се тренутно налази ван Србије, највероватније у Паризу.