Позоришна традиција Никшића

У Никшићу је свечарски обележен изузетно драгоцен позоришни догађај – 140 година рада позоришта. Куриозитет је већи зато што се у једном релативно малом месту обележава 140 година рада театра. Много већа места и много већи градови и код нас и у свету немају ту традицију какву има Никшић. То је од круцијалног значаја и за културу, али и историју, да људи у мањем граду поштују своје позориште. Ово је посебан догађај и нешто што би требало истаћи као леп путоказ и знак да величина културе не зависи од величине места.

Душан Ковачевић, драмски писац и академик овако је коментарисао за „Политику” посебан јубилеј Никшићког позоришта, које је протеклих дана обележило 140 година постојања у граду под Требјесом. Свечаност је протекла управо у знаку премијере представе „Кумови” према драмском тексту Душана Ковачевић у режији Божидара Ђуровића. Костиме су радиле Марина Меденица и Маргарета Маринковић, а сценографију Весна Поповић. За сценски покрет задужена је Јелена Симић, а за избор музике Бојан Бојанић. Ковачевићеве јунаке тумаче: Хаџи Ненад Маричић, глумац Народног позоришта у Београду, као и Жана Гардашевић Булатовић, Ивона Човић Јаћимовић, Никола Васиљевић и Павле Богојевић.

– Посебно ми је драго што је мој комад изведен баш тога дана, 16. фебруара у Никшићу, уз жаљење што сам због породичних, приватних околности био спречен да присуствујемо овом лепом догађају. Са редитељем Божидаром Ђуровићем у протеклом периоду интензивно сам сарађивао. Рекао ми је да је урадио темељну представу која ће сигуран сам ускоро гостовати у Београду. Уједно се са управом позоришта у Никшићу договарам да у скорије време уприличимо књижевно вече за поклонике писане речи – каже Душан Ковачевић и додаје:

– Дело „Кумови” премијерно је изведено 2012. године на сцени Звездара театра у Београду. То је прича о веровању да крај није крај и да постоји нада. Да човек мора да верује, да нада спасава човека и у тренуцима када је врло мала шанса. Али докле год тиња макар и најмања нада човек је жив.

 У Никшићу је једно од честих презимена Ковачевић. Управо из тог поднебља, како открива Душан Ковачевић, и његови преци су половином 18. века кренули у потрагу за новим местом живљења.

– Два брата Ковачевића су се окренула на једну страну и основали Бијељину. Били су дрводеље и направили су прву дрвну индустрију у Бијељини. На једном острву у близини Хвара срео сам Ковачевића који је из Херцеговине, а они су се тамо настанили половином 19. века. Срео сам Ковачевиће и у Чикагу, чак сам био и у улици у том граду која носи назив: Ковачевић. У тој улици било је неколико фамилија које носе то презиме и на првој кући у низу ставили су таблу на којој пише Ковачевић. Мој рођак је пре Првог светског рата отишао у Чикаго и тамо основао велику фамилију. Добар део, односно велика фамилија Ковачевић, исто тако настанила се у Мачви, где први гроб, који највише личи на стећак, потиче из 1800. и неке године. Е сада, да ли је тај стећак само донет или је тај мој покојник који се зове Радован Ковачевић ту и преминуо, није никада тачно утврђено, али на тим просторима смо већ 300 година. Када год разговарате са неким од тих људи који носе презиме Ковачевић, одређујете му порекло или преко места или преко славе Свети Стефан. Оно што је куриозитет и после свих сеоба јесте да је треће презиме у Хрватској исто тако Ковачевић. Тако да има нас мало, али смо добро распоређени – у свом духу казује Душан Ковачевић.