Заразе као судбина

У историји човечанства заразе су биле погубније од удруженог ефекта ратова и глади. „Редње” су масовно односиле животе деце и одраслих, а још у позном средњем веку живот у градовима би замро да није било сталног прилива становништва из ретко насељених забити. Бољи социјалноекономски услови живота учинили су да се мање оболева од болести беде, попут туберкулозе, а санитарни покрет, зачет пре мање од 200 година у Енглеској, допринео је потискивању цревних, али и других заразних болести.

Међутим, мало ко је пре краја 19. века достигао позне године живота, а да се није сусрео са низом болести из уџбеника класичне инфектологије и имао срећу да их преживи. Дешавало се да нека изолована популациона група деценијама остане поштеђена, све док узрочник не буде унет у такву средину. Примера ради, забележен је период од 65 година током којих на Фарским острвима није било малих богиња, али када су се 1846. искрцали заражени морнари, оболели су сви становници, осим понеког усамљеника и најстаријих житеља, прокужених у детињству током претходне епидемије.

Таква изолованост од остатка света све је мање могућа. Ми смо, уз то, агресивна врста, спремна да грубо продире у девичанска подручја, у која људска нога раније није крочила и да долазимо у додир са до тада непознатим микробима. Тога смо постали свесни још у претпрошлом веку, када је Африка названа „гробницом белог човека” и касније, између два светска рата, када су совјети освајали Сибир и падали у постељу због непознатих зараза, касније означених болестима природних жаришта. Додатан проблем је промена климе, због чега многе тропске болести долазе нама, јер се на север и југ од Полутара шире границе погодне за одржавање зглавкара који их преносе.

Међународни саобраћај путника и робе све је живљи, а планета је све насељенија. Вреди подсетити да смо се ми само захваљујући технолошким достигнућима намножили хиљаду пута више него што бисмо успели да смо зависили искључиво од својих биолошких квалитета. Пореметили смо природну равнотежу и сада је на нама да тај дисбаланс вештачки одржавамо, пре свега захваљујући медицини. Изазов је утолико већи што се микроорганизми стално мењају, па морамо да се прилагођавамо новим и различитим опасностима.

Принуђени смо да се боримо на два фронта – против давно познатих и против новоискрслих микроорганизама. Класичне заразе смо током прошлог века успешно сузбијали инсектицидима, антибиотицима и, пре свега, вакцинама. Велике богиње су искорењене у глобалним размерама, па већ пола века нема потребе да се од њих штитимо вакцинама. Од 11 зараза против којих је данас у Србији обавезна вакцинација, дифтерија, тетанус и дечја парализа сматрају се елиминисанима. Тој групи је требало да се прикључе мале богиње, заушке и рубеола, али је неразумна кампања против ММР вакцине учинила да се још увек јављају. Проблем заразне жутице Бе међу децом је практично решен. Упале плућа изазване бактеријама пнеумокок и ХИБ драстично су проређене за последњих десетак година, откад се против њих спроводи вакцинација. Вакцина против туберкулозе не штити од заражавања, већ од две њене најозбиљније компликације, а вакцина против великог кашља је слабијег квалитета, али је још увек драгоцена, јер у великој мери смањује учесталост оболевања.

Чине се напори да се предвиди пандемијска појава егзотичних или раније непознатих болести, те да буду спремно дочекане вакцинама и лековима за које се претпоставља да би били ефикасни или који би били брзо приправљени. Важност тог приступа је очигледна – процењује се да је само 2021, захваљујући вакцинацији против ковида 19, спасено 20 милиона живота.

Нажалост, последњих деценија све је више сумњи у добронамерност и компетентност научника. Људи се информишу на интернету претражујући непроверене сајтове заговорника теорија завере и доводе у питање највише ауторитете – Светску здравствену организацију, националне академије наука, медицинске факултете и лекарска удружења.

Многи се позивају на своје наводне слободе игноришући обавезе, на које их упућују Уставни суд Србије, Европски суд за људска права и сви други релевантни ауторитети. Заборављају да у цивилизованом друштву морају да се поштују одређена правила како се не би угрозили други људи. Тако је обавезно да се ауто вози десном страном, а кажњавају се чудаци који то игноришу. Штавише, друштво штити појединца и од њега самога, па га тера да у вожњи веже појас. Алтернатива је да оде у неку дивљину где ни према коме нема обавеза.

Епидемијска појава давно потиснутих болести са којима се данас суочавамо (мале богиње, велики кашаљ) последица је изостале примене административних мера које су властима на располагању.