Притајена радост с погледима у прошлост и будућност

Берлин – Управо сам, изгледа, видела овогодишњег (могућег) берлинског победника – филм „Умирући” (Sterben/Dying) немачког сценаристе, редитеља и продуцента Матијаса Гласнера, старог знанца српске публике. Какво колосално ауторско, егзинстенцијалистичко (ремек)дело! Посвећено отуђености породице, старењу родитеља, компликованим љубавним односима, хтењима у уметничком стваралаштву и личном остварењу у овом савременом игнорантском добу. Изврстан Гласнеров филм, емоционално гигантски и за публику очаравајући.

У сваком случају, од до сада виђених такмичара ирански „Моја омиљена торта” и „Умирући” у самом су врху и све ми се чини да ће тако остати до краја. На повољан утисак наишао је још један немачки филм – „Од Хилде, с љубављу” Андреаса Дресена (такође добро познатог српској публици). Реч је о класичном политичко-исторјско-биографском филму, о истинитој причи о кратком животу, љубави, борби и смрти Хилде Копи – чланици немачког комунистичког покрета отпора против нациста, припадници берлинске групе познате као „Црвени оркестар”. Негде 1942. године живећи у сталној опасности по живот, Хилде ће се током расцветалог и прелепог лета заљубити и венчати за саборца Ханса, али срећа ће трајати само до јесени. Гестапо на јесен хапси чланове групе, међу њима и трудну Хилде, која ће се у казамату и породити. Рађајући сина она развија неочекивану снагу, пркос и вољу да очува успомену на вољеног мужа. Андреас Дресен стрпљиво гради портрет Хилде као политичке затворенице, поштујући факте који су о њој познати, као и њеног још увек живог сина Хансија, који је присуствовао премијери филма. „Црвена” Хилде Копи је убијена у затвору 1943. године. Хитлер је одбио њено помиловање...

Реконструкцију прошлости, али оне недавне, нуди и мали француски филм „Заустављено време” (Hors du temps) Оливијеа Асајаса, који је са собом донео толико интелигентног хумора да га је публика већ заволела. Асајас се самоиронично подсмева и себи и другима из периода локдауна који широм света започиње негде у априлу 2020. године. Како смо се понашали, какве смо све „инструкције” примали са самониклим „експертским” веб-сајтовима, на које смо све начине подносили изолацију и самоизолацију и слично. Симпатична ауторова контемплација на тему ковида у контексту нетакнуте природе, на тему детињства, наслеђа, поимања живота и среће, на тему амазон конзумеризма појачаног током локдауна. И на тему међусобног односа два брата (и њихових нових партнерки): филмског редитеља Етјена (алтер его самог Асајаса) и музичког критичара Пола, што су одлучили да период локдауна проведу у дому из свог детињства, у родитељској сеоској кући из које су својевремено једва чекали да побегну у град. Забавно и паметно срочено, уз пуно дијалога својствених новијим француским филмовима...

Други француски аутор међу виђеним такмичарима Бруно Димон води свој нови филм „Царство” у сфере футуристичке дистопије. Негде на северу Француске, у мирном и живописном рибарском селу, коначно ће се нешто десити: рођена је посебна беба. Према Димоновој замисли то дете је толико јединствено и необично да покреће тајни рат између ванземаљских сила добра и зла. Више добра него самог зла доноси италијански, такође футуристички филм „Други крај” Пијера Месине, са Гаелом Гарсијом Берналом и Беренис Бежо у главним улогама. Ово је прича о новим технологијама које омогућавају враћање свести мртвих особа у жива тела како би се вољенима ублажила туга од раздвајања и дало мало више времена за процес опраштања.

Очи главног јунака Сала (Бернал) су празне, откривају да живи само у сећањима откако је изгубио Зое, љубав свог живота. Сећања су као фрагменти разбијеног огледала што се не могу поново саставити. Салова сестра Ебе (Беренис Бежо) предлаже му да испроба технологију звану „Други крај”, која обећава ублажавање бола од раздвојености. На овај начин Сал поново проналази Зое, али у телу друге жене. Оно што је покварено одједном изгледа да је поправљено. Али ово је крхка, ефемерна и подмукла радост и Пјеро Месина на томе и даље развија свој филм.