Возачи пристижу у више таласа

Станари новобеоградског насеља које се простире преко пута хотела „Југославија” годинама, па и деценијама већ чекају да им се реши проблем паркирања. Не мисле они да су приоритет у односу на остале делове града у којима такође влада својеврстан хаос, али истичу и неке разлике због којих се посебно осећају последице мањка паркинг-простора.

Празнични дани и викенд за нама мало су умирили страсти, јер је било прилично слободног места, али житељи овог дела Новог Београда и даље не скривају бес што нико не обраћа пажњу на њихове вапаје.

Из разговора са станарима Блока 11, па све тамо преко границе са Земуном, до Улице маршала Толбухина (бивша Гоце Делчева), можемо да закључимо да постоји неколико таласа „инвазије” возача из других делова града и Србије на „њихов” крај.

Прва навала креће у раним јутарњим сатима када стотине возача долази на посао у околне банке, хотеле, тржне центре, приватне радње и ко зна шта још. Сви они остављају своја возила где стигну, где год виде слободно парче. Пењу се на тротоаре, окупирају дечја игралишта. Други талас се некако наслања на претходни, а почиње када у зграду Првог основног суда почињу да долазе запослени, адвокати и њихови клијенти из свих делова Београда, па и шире. Тада већ постаје јасно да „Паркинг сервис” нема довољно „паукова” да ситуацију доведе у ред.

И тако цео дан. А кад прође радно време долази до својеврсне смене ‒ једни одлазе својим кућама, а њихова места заузимају „староседеоци” кварта који се однекуд враћају у крај.

Трећи талас запљусне овај кварт у вечерњим сатима када стотине моторизованих углавном млађих људи крене у ноћни живот на дунавске сплавове. Наравно, радије паркирају возила преко пута него да плаћају власницима приватних паркиралишта дуж кеја.

Посебан проблем су „излетници” из разних крајева који сваки леп и сунчан дан користе да проведу напољу, па и на Дунавској кеју. И они знају да је у кварту преко пута „Југе” паркирање бесплатно и то и те како користе.

Комшије с којима смо разговарали свесне су да њихов проблем није усамљен и да је готово у целом граду исто, ако не и горе, понегде. Ипак, истичу да је и пре много година на Врачару било тешко паркирати и да су се баш зато и настанили у некада мирном и, како га неки називају, елитном крају Новог Београда. Нису могли ни да сањају да ће се ту преселити најфреквентнији градски суд, да ће около нићи банке, хотели, разне фирме...

Ваља додати и да је заблуда да је у новоизграђеним такозваним паметним зградама решен проблем паркирања јер њихови станари имају подземне гараже и никоме не сметају. Пре свега, готово сви они имају најмање по два аутомобила, или више, што значи да један увек мора да је напољу паркиран, а друго, често их мрзи да пролазе кроз процедуру отварања тих подземних лавирината и ако случајно наиђу на слободно место испред зграде, ту се и зауставе. Тако су некоме ускратили празан простор, а испод свог стана га имају.

Свакога дана ситуација је на ивици инцидента, неко је некога заградио, одјекују сирене, чују се свађе, нема мира. И на крају ове приче било би неправедно да не поменемо да и у многим другим деловима целог града, а посебно Новог Београда, влада потпуни хаос кад је реч о паркирању аутомобила. Драматично је и у Павиљонима, и у насељима уз Саву... Сведоци су нам наши читаоци и саговорници. А и сами можемо да се уверимо у то. Чекамо да надлежни ураде нешто.