Много тога лепог у „Чаиру”

Ниш – Финалним сусретом између Црвене звезде и Партизана завршен је прексиноћ још један спектакуларни турнир националног кошаркашког Купа Радивој Кораћ. „Жућкова левица” је четврту узастопну годину завршила у витринама Црвене звезде. Трећу годину за редом црвено-бели су у Нишу савладали свог „вечитог ривала”, овога пута са 85:79, трећи пут је Звезда победили Партизан у овој сезони, али и календарској години, у периоду од свега четрдесетак дана.

Ниш је 19. пут био домаћин завршне представе купа Србије, још једном положивши организациони испит. Био је подвиг спречити било какав инцидент у ситуацији када је у нишкој дворани било неколико хиљада навијачки супротстављених људи, много више љубитеља кошарке него што су капацитети „Чаира”. Дефинитивно, и то нико не може да оспори, Нишлије воле кошарку. Свакако и да буду присутни спектаклима какав је био овај последњи, али и сви до сада у Чаиру, јер они, Нишлије, своје кошарке немају. Далеко су нишки кошаркашки клубови од врхунских и вероватно ће, после свега, неко морати да запита зашто је то тако у трећем по величини граду у Србији. Ово питање о пропадању и таворењу нишког спорта не иодноси се само на кошарку. Нема више мушког рукомета, женски тек повремено заблиста, нема одбојке, не зна се где је ватерполо, нема фудбала који је, онај врхунски, али и свакојаки испод њега (!?!) у правом суноврату. Но, оставићемо то овог пута, јер и није сада прилика и јер су то неке сасвим друге теме...

Црвена звезда је у нишком Чаиру освојила свој 13. трофеј националног купа, а јубиларни десети од како носи име легендарног и незаборавног Радивоја Кораћа. Био је ово 19. пут да најбољи српски кошаркашки клубови воде борбе за пехар овог такмичења у Нишу, у којем су, што ће посебно бити записано, поред свега осталог, у Чаиру, на пример, једини пут у финалу купа својевремено састала два друголигаша (ИМТ и Олимпија).

Као и да је баш у Нишу Жељко Обрадовић освојио први, а недавно прерано преминули Дејан Милојевић једини трофеј у својим тренерским каријерама. Од недеље скоро у поноћ остало је да се памти и да је у Нишу, у Чаиру, Милош Теодосић стигао до првог пехара у дресу Црвене звезде.

Не треба можда посебно трошити речи о некадашњем капитену кошаркашке репрезентације Србије, који се у дугој досадашњој и пребогатој каријери окитио бројним признањима и трофејима, али се ипак мора истаћи да је његова појава на паркету нишке спортске дворане свих претходних дана представљала за све велико задовољство, посебну уметност и доказ без дилеме да са великим ентузијазмом „носи” Звездину екипу на својим леђима и док је на терену, али и када није у игри. Иако неопорављен скроз од повреде, пленио је борбеношћу, залагањем и маестралном игром и сасвим оправдано понео звање најбољег актера (МВП) финала.

Овај нишки турнир остаће упамћен и по подвизима клубова из Кошаркаше лиге Србије –први пут откад сви наши најбољи клубови играју у АБА лиги догодило се да чак два учесника полуфинала дођу из КЛС-а – Војводина и Чачак 94, што свакако намеће причу о повратку коренима и формирању јаког домаћег кошаркашког шампионата.