Хипокризија лево либералних

Суза сузу стиже за Алексејем Наваљним код наших либерала. Пале се свеће по улици, мада су они сами заклети противници вере и цркве. Као у песми „Рибље чорбе” „Равнодушан према плачу” – стока што лаже како зине преувеличава његове врлине. Нити је он био тако способан, нити је оставио неки посебан траг у руској политици, а изнад свега није био никаква опасност за Путина, јер његова популарност се није протезала даље од центра Москве, што се и показало када је добио неких 28 одсто као кандидат за градоначелника Москве.

Можда је имао и неку популарност у центру Санкт Петербурга, али даље од тога за њега у Русији практично нису ни знали. Будимо искрени, његова популарност је далеко била већа на Западу, јер је био спреман на сервилност према бројним западним политичарима, а посебно руским олигарсима који су побегли из Русије ка Западу не желећи да врате земљи макар делић оног што су покрали после распада СССР-а.

Да се разумемо, није био никакав политички затвореник. Најпре је био ухапшен због проневере, јер је присвојио дрвну грађу у вредности од 500.000 евра и тиме је јасно показао склоност ка корупцији. То се могло видети и на снимку када разговара са агентом британске службе МИ6 и тражи од 10 до 20 милиона евра за покретање обојене револуције у Русији. Вероватно га је то квалификовало да добије још жешћу казну, али овај пут за организовање и финансирање терористичке организације. Иначе је своје политичке почетке и везивао за озбиљно насилно деловање, јер је промовисао нацизам и залагао се за протеривање Чечена, Узбека. Његова склоност да насиљем постиже циљ вероватно је уз поменути снимак била сасвим довољан разлог руским властима да га осуде на пуних 19 година затвора. Но, ако тражиш од агента стране службе новац да би подривао сопствену земљу, онда свакако не можеш да будеш политички затвореник, јер ниси ухапшен због својих ставова, већ због рада против земље. Отуда је прича о њему као политички угњетаваном човеком озбиљан безобразлук западних либерала, јер баш они у својим земљама тако нешто никада не би допустили.

Занимљиво, свеопшта жал за Наваљним кренула је а да се поштено није ни охладио. Како су из толико удаљеног затвора тако брзо сви светски медији сазнали за његову смрт остаје енигма, но оно што је додатно забрињавајуће јесте чињеница да су готово сви западни медији, као и политичари, а посебно ови наши домаћи несрећници, једну те исту реченицу понављали као папагаји – убио га је Путин. На страну што нема никаквих доказа да је убијен, али изгледа да докази никог и не занимају. Заправо, сама помисао да се постави на Западу питање – а шта ако је умро природном смрћу – сматра се за јерес. Посебно су одвратни наши либерали, који просуше толике сузе за дотичним покојником, све са циљем да се прикажу као велики противници Путина не би ли добили још који цент из западних фондова, док за српску децу са Косова и Метохије реч не рекоше никада.

Мучки убијене Србе у Бањској врло лако су окарактерисали терористима и криминалцима, али зато Куртију и његовим силеџијама никада ни реч критике за поступке нису написали. Дословно следе наратив задат у земљама Западне Европе да су Срби са севера Косова и Метохије криминалци, те је Курти у праву што их терорише и убија. Сетите се српских дечака из Штрпца, Стефана и Милоша Стојановића, који су избодени од Шиптара само зато што су носили бадњак. Сузу за њима наши либерали нису пустили као за Наваљног. Када је Милошевић под сумњивим околностима окончао живот у Хагу, било им је драго. Неки су славили његову смрт и нису се много питали да ли је убијен. Нису се ни за једног Србина који је у хашком казамату оставио кости померили да сазнају истину како су преминули. Нису се забринули ни када је чилеанско-амерички књижевник и новинар Гонзало Лира под мистериозним околностима прво нестао у Украјини, а касније када се сазнало да га је киднаповала украјинска служба и да је у украјинском затвору у јануару ове године мистериозно окончао свој живот. Ни за Асанжа не желе да питају.

Све у свему ово ридање за Наваљним, а посебно жеља да се Србија и Александар Вучић представе као безмало кривци за смрт Наваљног, јер ето нису увели санкције „диктатору” Путину, а тамо неки Вулин руској служби даје податке о руским опозиционарима и још их изручује Москви – равна је лудилу. Најгорем могућем лудилу. Од оних који на Западу заговарају ту бесрамну тезу далеко су гори домаћи несрећници који чак и смрт Наваљног желе да искористе за своје политичке циљеве.

Хипокризија либерала превазишла је све могуће границе.

Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa