Збогом филологијо

Акредитација наших високошколских институција је нужна да би се обезбедио квалитет њиховог рада, али лоша мерила и још лошије спровођење дају резултат супротан од очекиваног. Комисија за акредитацију је усвојила једнообразна квантитативна мерила за све наставно-научне области, потпуно занемарујући разлике међу њима.

Без икаквог објашњења и образложења, све врсте предмета је поделила на научно-стручне (са учешћем од 35 одсто бодова), стручно-апликативне (30 одсто бодова), академско-општеобразовне (15 одсто) и теоријско-методолошке (20 одсто бодова). Студенти морају имати најмање 20 часова наставе недељно, од тога десет часова предавања и десет часова вежбања. Наставници морају држати најмање десет часова по студијској години. И тако даље. Све се своди на пуке бројке, бесмислене процентуалне односе и екстремно механичку примену мерила.

Био сам члан претходне комисије за акредитацију, био сам на двомесечној специјализацији из акредитације и на више међународних скупова о њој, и био сам инострани члан комисије која је акредитовала један норвешки универзитет. За све то време нисам чуо да игде ико примењује такав ригидни систем. У низу хуманистичких предмета подела на предавања и вежбања потпуно је контрапродуктивна, мерила спречавају интерактивност у настави, укидају мултидисциплинарност, студирање своде на спремање испита и потпуно пасивизирају студенте. У хуманистичким и друштвеним наукама тежиште наставе је много више на обуци у начину размишљања и анализе него на скуповима чињеничних података. Обавезно присуствовање настави укида могућност студирања на даљину и алтернативних видова боравака у иностранству, једног од кључних елемената образовања у оквиру страних филологија. За наше студенте је чување деце (au pair) значајније од једног семестра слушања наставе, јер се тако упознају са локалном средином, упознају менталитет итд. За неког ко ће једног дана радити као посредник између наше и неке стране културе, привреде или политике, један сат дневно праћења страних медија кориснији је од многих предавања.

Комисија очекује да се уз сваки програм чија се акредитација тражи приложи по три већ акредитована али не и нужно идентична програма из неке од земаља које су потписале Болоњску декларацију. Филологија је у великој мери аксиолошка наука, начин на који ће се она устројити у датом систему образовања зависи од локалне дидактичке традиције и научне парадигме која преовлађује баш у њој, а стране филологије су примерно интеркултурне и мултидисциплинарне науке. Комисија захтева одређени број наставника и сарадника по предмету и студенту и одређени број квадрата простора. Филолошки факултет у Београду не испуњава та мерила, али Министарство просвете не само да више од десет година није дало ниједно радно место и није одобрило никакво проширење простора, већ је најавило да нам ништа неће ни дати.

Ни на једном сајту не може се наћи списак чланова Комисије за акредитацију, подаци о њиховој компетенцији, она нема званичну адресу, број телефона, нема скоро ништа. На њихове одлуке нема права жалбе, али се морају платити велике дажбине (без објашњења за шта се те паре троше). Комисија је толико отуђена од сваке контроле да је за њу Републичка радиодифузна агенција пример јавности рада. Али ипак јасно поручују да ниједно мерило неће мењати и да их ништа друго не занима.

По Комисијиним мерилима, 78 одсто група и катедара Филолошког факултета се или гаси или се предмети претварају у изборне. То ће зауставити развој нових наставно-научних области, довести до одлива наставног кадра, повлачења страних лектора, прекида доласка гостујућих професора и, коначно, до отказа нашим лекторима у иностранству. Да би студирали стране филологије, наши студенти ће морати да оду у иностранство, али ће онда имати интеркултурни приступ из перспективе те земље, а не Србије и њених потреба.

Катастрофалне последице тога неће наступити одмах, јер ће још један број година радити нараштаји који су већ образовани. Али ће убрзо огроман део културног живота и издаваштва почети да се урушава и нестаје, остаћемо без познавалаца страних култура, полако ће нестајати знање о другим земљама, њиховој привреди и политици. Када се једнога дана неко буде освестио и то увидео, биће потребно 20–30 година да се грешке исправе.

Није проблем у томе што Комисија вози погрешном страном пута, проблем је у томе што на ту страну тера целу Србију.

професор Филолошког факултета у Београду