Zbogom filologijo

Akreditacija naših visokoškolskih institucija je nužna da bi se obezbedio kvalitet njihovog rada, ali loša merila i još lošije sprovođenje daju rezultat suprotan od očekivanog. Komisija za akreditaciju je usvojila jednoobrazna kvantitativna merila za sve nastavno-naučne oblasti, potpuno zanemarujući razlike među njima.

Bez ikakvog objašnjenja i obrazloženja, sve vrste predmeta je podelila na naučno-stručne (sa učešćem od 35 odsto bodova), stručno-aplikativne (30 odsto bodova), akademsko-opšteobrazovne (15 odsto) i teorijsko-metodološke (20 odsto bodova). Studenti moraju imati najmanje 20 časova nastave nedeljno, od toga deset časova predavanja i deset časova vežbanja. Nastavnici moraju držati najmanje deset časova po studijskoj godini. I tako dalje. Sve se svodi na puke brojke, besmislene procentualne odnose i ekstremno mehaničku primenu merila.

Bio sam član prethodne komisije za akreditaciju, bio sam na dvomesečnoj specijalizaciji iz akreditacije i na više međunarodnih skupova o njoj, i bio sam inostrani član komisije koja je akreditovala jedan norveški univerzitet. Za sve to vreme nisam čuo da igde iko primenjuje takav rigidni sistem. U nizu humanističkih predmeta podela na predavanja i vežbanja potpuno je kontraproduktivna, merila sprečavaju interaktivnost u nastavi, ukidaju multidisciplinarnost, studiranje svode na spremanje ispita i potpuno pasiviziraju studente. U humanističkim i društvenim naukama težište nastave je mnogo više na obuci u načinu razmišljanja i analize nego na skupovima činjeničnih podataka. Obavezno prisustvovanje nastavi ukida mogućnost studiranja na daljinu i alternativnih vidova boravaka u inostranstvu, jednog od ključnih elemenata obrazovanja u okviru stranih filologija. Za naše studente je čuvanje dece (au pair) značajnije od jednog semestra slušanja nastave, jer se tako upoznaju sa lokalnom sredinom, upoznaju mentalitet itd. Za nekog ko će jednog dana raditi kao posrednik između naše i neke strane kulture, privrede ili politike, jedan sat dnevno praćenja stranih medija korisniji je od mnogih predavanja.

Komisija očekuje da se uz svaki program čija se akreditacija traži priloži po tri već akreditovana ali ne i nužno identična programa iz neke od zemalja koje su potpisale Bolonjsku deklaraciju. Filologija je u velikoj meri aksiološka nauka, način na koji će se ona ustrojiti u datom sistemu obrazovanja zavisi od lokalne didaktičke tradicije i naučne paradigme koja preovlađuje baš u njoj, a strane filologije su primerno interkulturne i multidisciplinarne nauke. Komisija zahteva određeni broj nastavnika i saradnika po predmetu i studentu i određeni broj kvadrata prostora. Filološki fakultet u Beogradu ne ispunjava ta merila, ali Ministarstvo prosvete ne samo da više od deset godina nije dalo nijedno radno mesto i nije odobrilo nikakvo proširenje prostora, već je najavilo da nam ništa neće ni dati.

Ni na jednom sajtu ne može se naći spisak članova Komisije za akreditaciju, podaci o njihovoj kompetenciji, ona nema zvaničnu adresu, broj telefona, nema skoro ništa. Na njihove odluke nema prava žalbe, ali se moraju platiti velike dažbine (bez objašnjenja za šta se te pare troše). Komisija je toliko otuđena od svake kontrole da je za nju Republička radiodifuzna agencija primer javnosti rada. Ali ipak jasno poručuju da nijedno merilo neće menjati i da ih ništa drugo ne zanima.

Po Komisijinim merilima, 78 odsto grupa i katedara Filološkog fakulteta se ili gasi ili se predmeti pretvaraju u izborne. To će zaustaviti razvoj novih nastavno-naučnih oblasti, dovesti do odliva nastavnog kadra, povlačenja stranih lektora, prekida dolaska gostujućih profesora i, konačno, do otkaza našim lektorima u inostranstvu. Da bi studirali strane filologije, naši studenti će morati da odu u inostranstvo, ali će onda imati interkulturni pristup iz perspektive te zemlje, a ne Srbije i njenih potreba.

Katastrofalne posledice toga neće nastupiti odmah, jer će još jedan broj godina raditi naraštaji koji su već obrazovani. Ali će ubrzo ogroman deo kulturnog života i izdavaštva početi da se urušava i nestaje, ostaćemo bez poznavalaca stranih kultura, polako će nestajati znanje o drugim zemljama, njihovoj privredi i politici. Kada se jednoga dana neko bude osvestio i to uvideo, biće potrebno 20–30 godina da se greške isprave.

Nije problem u tome što Komisija vozi pogrešnom stranom puta, problem je u tome što na tu stranu tera celu Srbiju.

profesor Filološkog fakulteta u Beogradu