Бри­сел­ски фо­рен­зи­ча­ри

Слав­ни не­мач­ки фуд­ба­лер Карл Хајнц Ру­ме­ни­ге из­ви­нио се ју­че Цр­ве­ној зве­зди за до­га­ђај од пре 44 го­ди­не. И об­ја­снио – мин­хен­ски Ба­јерн, чи­ја је он зве­зда био, не­за­слу­же­но је про­шао да­ље у чу­ве­ном ре­ван­шу осми­не фи­на­ла Ку­па Уефа, 12. де­цем­бра 1979. на бе­о­град­ској Ма­ра­ка­ни. Ка­ко је на­гла­сио, „цр­ве­но-бе­ли” су би­ли бо­љи, по­бе­ди­ли 3 : 2, али су због гол-раз­ли­ке из пр­вог ме­ча Ба­вар­ци про­шли да­ље. Ти­ме је Ру­ме­ни­ге, дво­стру­ки осва­јач „Злат­не лоп­те” и свих европ­ских ти­ту­ла, још јед­ном по­ву­као цр­ве­ну ли­ни­ју из­ме­ђу ве­ли­ких шам­пи­о­на и по­бед­ни­ка и оних ко­ји то ни­ка­да не­ће би­ти. Јед­но­став­но, при­знаш по­раз и ка­жеш бо­љем да је бо­љи. И то исто по­но­виш и по­сле по­ла ве­ка.

То су лек­ци­је ко­је не­ки на на­шој опо­зи­ци­о­ној по­ли­тич­кој сце­ни ни­ка­ко да на­у­че. Уме­сто да ја­сно ка­жу да су пар­ла­мен­тар­не из­бо­ре из­гу­би­ли за ско­ро 900 хи­ља­да, а бе­о­град­ске за огром­не 42 хи­ља­де гла­со­ва, они твр­де да су по­кра­де­ни, да је су­ди­ја био на стра­ни про­тив­ни­ка, а да су пра­ви по­бед­ни­ци, за­пра­во, они. Иако за то не по­сто­ји ни озби­љан до­каз, ни­ти при­го­вор до­ма­ћих или стра­них по­сма­тра­ча. Иако та­кве до­ка­зе не ну­ди ни пре­ли­ми­нар­ни из­ве­штај ОЕБС-а, па чак ни ре­зо­лу­ци­ја Европ­ског пар­ла­мен­та, ко­ја је до­не­та на ини­ци­ја­ти­ву осве­до­че­них ко­сов­ских и свих дру­гих ло­би­ста из европ­ске по­ли­тич­ке бе­тон-ли­ге, ко­ји ра­де про­тив ин­те­ре­са Ср­би­је. А уз ко­ла­бо­ра­ци­ју – и на мол­бу – овог де­ла срп­ске опо­зи­ци­је.

И да ствар бу­де го­ра, ка­ко им у пр­вом по­ку­ша­ју ни­је ус­пе­ло да при­ву­ку „ме­ђу­на­род­ну ис­тра­гу” про­тив Ср­би­је, јер у на­шој зе­мљи до­бро зна­ју да су та­кви на­ср­та­ји већ јед­ном до­ве­ли до свет­ског ра­та, они ипак иду да­ље у на­ста­вак „европ­ске тур­не­је”, по Бри­се­лу и Па­ри­зу, ко­јом се на­шој зе­мљи на­вла­че про­бле­ми на врат. Ка­да не­ко, као јед­на од пр­ва­ки­ња ли­сте СПН Би­ља­на Стој­ко­вић, ка­же по­сла­ни­ци­ма ЕП у Стра­збу­ру „да је Ву­чић до­бар Пу­ти­нов при­ја­тељ, и Лу­ка­шен­ков, и Ор­ба­нов, та­ко да је ва­жно има­ти у ви­ду да је ово тре­ну­так ка­да се ње­му мо­ра ста­ти на пут”, он­да то ни­је са­мо пу­ко не­при­зна­ва­ње из­бор­ног по­ра­за, већ при­зи­ва­ње не­ког мно­го го­рег сце­на­ри­ја.

Јер, вре­ме­на су та­ква да у Евро­пи да­нас мо­же­те не­ка­жње­но да бу­де­те и след­бе­ник ге­но­цид­ног хр­ват­ског фа­ши­сте Ан­те Па­ве­ли­ћа и укра­јин­ског Сте­па­на Бан­де­ре, али ће вас гро­мо­ви и му­ње спр­жи­ти је­ди­но ако вас не­ко оп­ту­жи да сте „Пу­ти­нов при­ја­тељ”. И та­квом се „мо­ра ста­ти на пут”. А ко ће то да ура­ди? Европ­ска уни­ја и ње­не ин­сти­ту­ци­је, оче­ку­је Стој­ко­ви­ће­ва. За­то тур­не­ја по Бри­се­лу и Па­ри­зу, пре­ма ре­чи­ма дру­гог пр­ва­ка СПН Бор­ка Сте­фа­но­ви­ћа, тре­ба да ре­зул­ти­ра не јед­ном, већ са – три ме­ђу­на­род­не ко­ми­си­је.

По јед­на, ваљ­да, за сва­ког на­шег при­ја­те­ља ко­ји се њи­ма не сви­ђа. Ме­ђу њи­ма и „ми­си­ја струч­ња­ка ко­ји тре­ба да утвр­де обим из­бор­не кра­ђе”, твр­ди Сте­фа­но­вић, као и не­ка­кви „фо­рен­зи­ча­ри за би­рач­ке спи­ско­ве”. Да­кле, пре­су­да је већ до­не­та – из­бо­ри су по­кра­де­ни, са­да са­мо тре­ба да до­ђу струч­ња­ци ко­ји ће, по фо­рен­зич­ким тра­го­ви­ма, да оба­ве ту фор­мал­ност и „утвр­де шта се тач­но до­го­ди­ло”. Ти струч­ња­ци ће, сва­ка­ко, да до­не­су ко­нач­но и не­ке до­ка­зе. Ако их не за­гу­бе ус­пут.

Мно­го „зна­ко­ви­ти­је” је пи­та­ње да ли ће на­ши опо­зи­ци­о­ни фо­рен­зич­ки аси­стен­ти, ко­ји­ма су сва вра­та отво­ре­на у Бри­се­лу ка­да тре­ба Ср­би­ји и Ву­чи­ћу до­цр­та­ва­ти Лу­ка­шен­ко­ве бр­ко­ве и та­ко при­зи­ва­ти санк­ци­је на­шој зе­мљи, те сво­је ве­зе и по­знан­ства, и при­ли­ку ко­ја им се ука­зу­је, ис­ко­ри­сти­ти да про­те­сту­ју и про­тив те­ро­ра ко­ји го­ди­на­ма над Ср­би­ма с Ко­со­ва и Ме­то­хи­је спро­во­ди Кур­ти? Да ли ће тра­жи­ти од Ви­о­ле фон Кра­мон, Кле­ме­на Гро­ше­ља и Ан­дре­а­са Ши­де­ра да се и њи­хо­вом љу­бим­цу ко­нач­но „ста­не на пут” док Ср­би­ма оти­ма по­след­ња сред­ства за ег­зи­стен­ци­ју и ти­ме их про­те­ру­је с Ко­со­ва? Да ли ће се бар јед­ном освр­ну­ти на не­ле­ги­тим­не из­бо­ре, а за­тим и ње­го­ве лич­не упра­ви­те­ље, ко­је је Кур­ти на­мет­нуо Ср­би­ма са се­ве­ра КиМ? Или су „бри­сел­ски фо­рен­зи­ча­ри” ре­зер­ви­са­ни са­мо за Ср­бе и Ср­би­ју...

Ка­да си свет­ски ас по­пут Ру­ме­ни­геа, он­да играш за сво­ју зе­мљу, до­но­сиш јој ти­ту­ле, а ми­ли­о­ни на­ви­ја­ча кли­чу тво­је име. И по­не­ки по­раз ко­ји до­жи­виш, при­знаш спорт­ски и џен­тлмен­ски. Као Ву­чић 2004, ка­да је из­гу­био од Не­на­да Бог­да­но­ви­ћа за осам хи­ља­да гла­со­ва, од­но­сно не­што ви­ше од јед­ног про­цен­та. И пру­жио му ру­ку по­сле са­мо 90 ми­ну­та од за­тва­ра­ња би­ра­ли­шта, не ду­же од тра­ја­ња фуд­бал­ске утак­ми­це. Где не­ки да­ју го­ло­ве за свој тим, а не­ки ауто­го­ло­ве.