Наваљни: како је све почело

Специјално за „Политику”

Прошлог викенда било је прилично тешко проћи поред споменика жртвама политичке репресије на Проспекту академика Сахарова – велику гужву направили су полицијски аутобуси и друга возила специјалних служби, а на углу Баштенског прстена било је доста специјалаца и полиције. Упркос њиховом претећем изгледу, приметна колона људи са цвећем корачала је ка зиду жртава политичке репресије – Московљани су одлучили да на тај начин одају почаст бившем лидеру московске опозиције Алексеју Наваљном, који је преминуо у најгорој руској тамници за осуђенике на смрт иза поларног круга (када би овај текст могао да буде објављен у руским медијима, овде би и даље при помињању презимена требало да стоји обавезна напомена, без које би аутор могао да одговара пред законом – „Алексеја Наваљног је суд Руске Федерације прогласио терористом и екстремистом”). Полиција је будно пратила полагање цвећа, а чим би се неко мало задржао на месту, одмах би се са полицијског мегафона зачуле речи – грађани, не задржавајте се, одмах после полагања разиђите се. Оне храбрије који су дошли са ручно направљеним плакатима, одмах су хапсили. Иронија историје била је у томе што су се буквално на истом месту у децембру 2011. и јануару 2012. одржавали највећи митинзи опозиције у читавој модерној историји земље, чији је један од вођа био Алексеј Наваљни. У њима је тада учествовао и аутор ових редова, али ме је с покојником повезивало знатно старије познанство.

Алексеј Н., пропали кандидат за председника Русије на изборима 2018. и 2024. за које се одраније припремао, спада у малобројне Московљане на политичком Олимпу земље у последњих четврт века. Политичку каријеру започео је у партији Јаблоко, где смо се упознали давне 2004. године. Канцеларија коју је делио с тадашњим омладинским лидером партије Јаблоко, Иљом Јашином (кога је руски суд ухапсио и осудио за дискредитовање руске војске 2022. године) налазила се на првом спрату виле у којој је било седиште Јаблоко у Пјатницкој улици у Москви. Након што је стекао диплому правника на Руском универзитету пријатељства међу народима „Патрис Лумумба”, Алексеј је започео паралелну каријеру у бизнису и политици. У животу весео, приступачан и љубазан човек, у периоду нашег познанства и заједничких омладинских дружења гледао је мало с висине на читав тај омладински покрет – после прве „наранџасте револуције” у Украјини 2004. дошло је до бума омладинске политике у Русији, у којем је аутор ових редова активно учествовао – стварао је и водио омладинску организацију партије Родина, Дмитрија Рогозина. У то време Алексеј је већ био шеф кабинета Московске градске организације партије Јаблоко, водио је предизборну кампању странке у Москви, али још није и сам ушао у политику. Колико се сећам, у то време више га је занимало како да постане један од мањинских акционара великих руских корпорација. Једноставно речено, Алексеј је куповао најмање могуће пакете акција како би касније добио приступ интерној документацији компанија. Пошто би добио такав приступ, могао би касније да користи ове информације у складу са својим циљевима и задацима.

Тако су почеле чувене „истраге Наваљног” – као мањински акционар имао је приступ свим интерним документима компанија попут ВТБ-а, „Аерофлота” и неких других, на чему су се базирале његове прве антикорупцијске истраге још крајем прве деценије 21. века. Ту ће нешто касније изградити своју репутацију. Али онда, за време другог председничког мандата Владимира Путина, на врхунцу омладинске политике и популарности урбаног национализма, Алексеј активно на себи испробава имиџ националпатриоте. Учествује у „Руским маршевима” – националистичким шетњама поводом „Дана националног јединства”, 4. новембра, који је Кремљ тек недавно смислио у част завршетка ере „Смутње” и ослобођења Москве од пољских интервенциониста, уместо Дана Октобарске револуције 1917. године, који се још од совјетских времена обележава 7. новембра. У то време Алексеј се више пута нашао за истом говорницом с политичарем Дмитријем Рогозином, писцем Захаром Прилепином и филозофом Константином Криловом. Касније, 2007. године, Наваљни учествује у пројекту који је осмислио политиколог Станислав Белковски за стварање покрета „Народ” – заједно с другим лидерима националпатриотског покрета Русије. Зато од њега траже да напусти партију Јаблоко, а његове доскорашње либералне колеге га бојкотују. Али покрет „Народ” се распао, а да се није ни родио, па се Алексеј вратио својим истраживачким и новинарским активностима. Постаје један од домаћина нових „ДА-дебата”, чији се назив тумачио као „Демократска алтернатива”. Наступа као модератор таквих дебата у престоничким клубовима између главних опозиционих руских политичара и тајно полаже право на вођство. Врло брзо, већ на парламентарним изборима 2011. године, Алексеј постаје аутор идеје – гласајте за било коју партију, осим за „партију преваранта и лопова”, указујући на владајућу Јединствену Русију.

И ова идеја делимично функционише – незадовољни Руси бојкотују Јединствену Русију делећи своје гласове између Праведне Русије и комуниста, а после резултата избора на којима је откривена превара масовно излазе на московске улице. Почиње период „протеста белих трака”, односно, како га је тадашњи архитекта руске политике Владислав Сурков прикладно назвао, „протеста гневних грађана”. Алексеј постаје један од њихових вођа. Касније ће ови гласови обезбедити достојно друго место (27 одсто) за Алексеја на изборима за градоначелника Москве 2013. године и готово да ће осигурати други круг актуелном градоначелнику Сергеју Собјањину (51 одсто). После другог украјинског Евромајдана и референдума на Криму који је за њим уследио, Алексеј подржава анексију Крима, што поново баца његов либерални круг у малодушје, а власт чини нервозном. Политичар национално-патриотског опредељења који разоткрива оне који примају мито и корумпиране функционере на власти – шта би могло бити опасније? Сада Наваљни изводи ученике и студенте на улице – разлози нису битни, али истовремено се чини да он сам „држи Бога за браду” – извлачи се с условним казнама за исте привредне преступе због којих сви остали леже у затвору. Чињеница је да, када је Алексејев пријатељ, последњи лидер Савеза десних снага Никита Белих, био губернатор Кировске области, Наваљни постаје потпредседник Фонда за подршку Кировске области и бави се тамо бројним пословним пројектима. Неки од њих касније постају предмет кривичних поступака, укључујући и оне који се односе на активности компаније „Кировлес”. Кад Алексеја ухапсе у Кирову, у Москви се у близини зграде Државне думе окупља такав митинг, да му власти преиначују казну на условну, а наредног дана га пуштају на слободу. Али Наваљни то више неће моћи да понови 2021. године, кад се у леденом јануару вратио из Немачке. Бива ухапшен на основу оптужнице у оном истом поступку „Кировлес”, за који није хапшен неколико година раније, а касније ће оптужници више пута бити додаване нове тачке. Зашто се после тровања вратио у Русију, можда је главно питање које постављају његове присталице. Али, било како било, то питање више неме коме да се постави.

Последњи пут када смо се Алексеј и ја случајно срели у Паризу 2011. године налетели смо један на другога на улици у 16. арондисману, ја сам дошао на неку међународну конференцију, а њега нисам ни питао зашто је дошао. Загрлили смо се као стари пријатељи. И више се нисмо видели. Био је љубазан, весео и помало лукав човек. Покој му души.

*Политиколог