Амерички гамбит на плаво-жутој табли

Распад Совјетског Савеза створио је црну рупу у средишту Евроазије, која за САД представља велики изазов. Стога би Украјина требало да буде у фокусу америчке стратегије, јер би у случају да Русија поврати контролу над Кијевом поново постала империјална сила – написао је још 1997. Збигњев Брежински, некадашњи саветник америчких председника Линдона Џонсона и Џимија Картера, у својој књизи „Велика шаховска табла”.

Први потез на тој табли, који је био увод у актуелну ратну ескалацију, догодио се 2004. у Кијеву, избијањем „Наранџасте револуције”, непосредно након другог круга председничких избора, на којима је победу прогласио тадашњи премијер Виктор Јанукович. Противкандидат Виктор Јушченко је оспорио резултате, тврдећи да је посреди изборна крађа. Његове присталице су започеле серију уличних демонстрација, а Врховни суд је прихватио захтеве опозиције и наредио понављање избора, на којима је победио Јушченко. С обзиром на то да је он био прозападно оријентисан и заговорник уласка Украјине у НАТО, тај резултат се сматрао великом победом САД и ЕУ, односно поразом Русије, која је подржавала Јануковича.

Преимућство Запада на „шаховској табли” брзо се истопило – „наранџаста коалиција” се распала, економија је опала, а реформе су стагнирале, па је после пет година Виктор Јушченко изгубио власт, освојивши само пет одсто гласова на председничким изборима 2010, на којима је победио његов имењак Јанукович.

Да је Украјина успешна у револуцијама, а лоша у ономе што следи после, потврдило се крајем новембра 2013, када се држава нашла пред избором „коме се царству приклонити”. Председник Јанукович је одлучио да обустави потписивање споразума о слободној трговини са ЕУ, определивши се за царинску унију са Русијом, Белорусијом и Казахстаном. У новонасталој позицији, западни „шахисти” су се одлучили за „жртвовање лаких фигура”. После Јануковичеве одлуке, стотине људи окупило се на Тргу независности у Кијеву, где је рођен покрет који је довео до „револуције достојанства” 2014, познате као „Евромајдан”. Након вишедневних мирних протеста, Јанукович је прво послао полицију да разбије демонстрације, а затим донео и низ закона који су ограничавали основна права на слободу говора и окупљање. Као одговор, до краја јануара хиљаде људи из целе земље придружиле су се демонстрацијама, а Кијев је постао лавиринт барикада. Обрачуни противника режима и полиције су постајали све насилнији. Кулминација се десила 20. фебруара, када је убијено више од 70 протестаната, док је према подацима украјинског министарства здравља, за време „Евромајдана” укупно страдало 108 цивила и 13 полицајаца. Иако директна одговорност за масакр никада није у потпуности утврђена, Иван Катчановски, политиколог са Универзитета у Отави, годинама је прикупљао доказе који показују да снајперисти који су пуцали на цивиле нису били повезани са Јануковичевом владом, већ припадницима крајње деснице. Али ко год да је пуцао у масу, само је повећао подршку „Евромајдану” широм земље. Два дана након снајперског масакра украјински парламент је изгласао смену Јануковича, који је побегао у Русију, где и сада борави. Москва је његово свргавање прогласила незаконитим, док је већина западних земаља одмах прихватила нову власт.

Није тајна да су се стране силе, а нарочито САД, већ на почетку укључиле у протесте. Демонстранте на „Евромајдану” посетили су амерички сенатор Џон Макејн, иначе кандидат републиканаца на председничким изборима 2008, као и помоћница државног секретара Викторија Нуланд. Она се почетком фебруара 2014. нашла у центру скандала, када је на интернету објављен њен телефонски разговор са Џефријем Пјатом, амбасадором САД у Кијеву. Том приликом Нуландова је опсовала ЕУ и сугерисала да би требало игнорисати став уније по питању украјинске кризе. У пресретнутом разговору она је са амбасадором говорила о састављању нове владе, оценивши да не би требало да се Виталиј Кличко нађе у извршној власти, док је као фаворита за премијера навела Арсенија Јацењука. И у оба случаја добро је предвидела.

Упоредо с радикализацијом ситуације у Кијеву расло је незадовољство антимајданског покрета у источном и јужном делу земље, где је становништво претежно руско. Та унутрашња политичка криза била је заметак ратне ескалације, чији смо сведоци последње две године. На Криму је у марту 2014. одржан референдум, на ком је скоро 97 одсто бирача гласало за отцепљење од Украјине и припајање Русији. У априлу су проруски сепаратисти почели да запоседају територије у источној Украјини и прогласили народне републике Доњецк и Луганск. Рат који се сада води само је наставак оног који у Донбасу траје од 2014. између локалних оружаних снага и владиних трупа. За тамошње становништво ове године се навршава десетогодишњица од почетка оружаних сукоба, баш као што ће и криза у односима Москве и Кијева, мерено од „наранџасте револуције”, у октобру навршити две деценије.

Линч у Одеси

Након смене Виктора Јануковича 2014, активисти „Антимајдана” су у знак протеста поставили шаторе у Одеси. На главном тргу је 2. маја дошло до физичког обрачуна проруских присталица и припадника покрета „Десни сектор”, који је учествовао у „Евромајдану”. Антимајданисти су се склонили у оближњу зграду Дома синдиката, у коју су хулигани убацивали Молотовљеве коктеле. У овом крвавом обрачуну 48 особа је погинуло, а више од 200 повређено у пожару и сукобима.