Сукоби из прошлости гурнути под тепих

Декларација о политичком помирењу између Демократске странке и Социјалистичке партије Србије, од које је највећи део јавности очекивао да ће резултирати преузимањем одговорности за погрешне потезе повлачене током деведесетих година, прошлошћу се уопште није ни бавила. Уместо тога, две странке су потписале документ налик класичном коалиционом споразуму, и тиме практично на папиру озваничиле сарадњу коју су већ раније успоставиле формирањем Владе Србије.

Иако би се из назива потписаног документа у коме се помиње помирење могло очекивати да ће странке навести у вези са чиме се мире, односно да ће дефинисати неко заједничко виђење прошлости, како би лакше поставили основу међусобних односа у будућности, то се није догодило.

Према мишљењу социолога Јована Комшића, катарзичан текст у коме би две странке покајнички признале своје грешке из прошлости није ни требало очекивати, јер обе странке морају пре свега да воде рачуна о својим бирачима, односно о њиховој реакцији на текст декларације.

– Србија нема у овом моменту способности да се до краја суочи са блиском прошлошћу и узроцима стања у коме се данас налазимо. То је посао који захтева један дужи историјски период. Тек када буде мање страхова и фрустрација моћи ћемо себе да сагледамо у прошлости и да на миран начин вреднујемо тај период – рекао је Комшић за „Политику”. Он је нагласио да је овај документ и поред тога веома значајан, јер „у прагматично-политичком смислу може да релаксира политичку сцену Србије”.

– Добили смо документ који говори да је могућа сарадња међу дојучерашњим љутим противницима. Мења се правило које је доскоро важило на политичкој сцени Србије, да се странке жестоко боре једна против друге до потпуног уништења, а уместо тога нуди се модел политике који одговара формули која важи у демократским системима. Тамо је уобичајено да се странке такмиче, међусобно контролишу, али и сарађују, док се код нас уместо сарадње примењивало свеопште денунцирање – сматра Комшић. Он додаје да чињеницу да је СПС евидентно променио политички курс и будућност Србије види у ЕУ, ипак не треба сматрати апсолутно нормалном околношћу, већ да је то „значајна новост”.

И историчар Чедомир Антић каже за „Политику” да потписана декларација заправо не представља помирење у односу на прошлост ових двеју партија, већ је политички споразум за будућност њиховог заједничког деловања. Антић тврди да руководства ДС-а и СПС-а на овај начин оправдавају савез који није ни програмски, ни идеолошки, ни национални.

– Показало се да су њихове разлике у прошлости биле пре свега личне и мотивисане борбом за власт. То се можда најбоље видело када је ДС био опозиција мањинској влади коју је подржавао СПС. Тада је било довољно да СПС у парламенту гласа за неки закон, па да ДС одмах гласа против. Сада се то променило јер су се и улоге промениле – рекао је Антић за „Политику”. Како је објаснио наш саговорник, ова декларација има „маркетиншки и пропагандни карактер”, илуструјући то изјавом једног од потписника да је „овај чин допринео јачању стабилности динара”, изреченом само дан након што је Народна банка увела мере које су се заиста тицале стабилности државне валуте.

Антић сматра да је текст декларације чудно конципиран, јер „једним оком гледа у Европску унију”, а другим у „социјално одговорну државу из деведесетих година, која брине о националним интересима”.

– То је у сваком случају један разрок поглед – казао је Антић.

Критичарима потписаног документа Јелена Триван, портпарол ДС-а, поручује да „разматрање и утврђивање детаља из прошлости” није ни била намера демократа и социјалиста.

– То је посао за историчаре, док је задатак странака да прокламују свој програм за будућност око кога су се нашле у заједничкој власти. Циљ нам је био да покажемо шта повезује наше две странке које су годинама биле на супротним политичким позицијама. Декларација нема историјски карактер, а оно што се дешавало у прошлости је опште познато – рекла је Триванова. На опаску да су можда хтели да избегну тему „прошлости”, Триванова је одговорила да се те чињенице не могу променити, нити се од њих може побећи. Ипак, она је потврдила да су демократе и социјалисти задржали сопствена виђења онога што се дешавало деведесетих година у Србији. „Били смо на супротним странама, али нам није циљ да сада то разматрамо. Не можемо декларацијом променити прошлост, а прошлост укључује и начин на који смо гледали на догађаје. Ипак, сви се ми можемо променити у будућности”, рекла је портпарол ДС-а.

Поред више покушаја, јуче нисмо успели да од функционера СПС-а добијемо одговор на питање због чега је „прошлост” ових двеју партија заобиђена у потписаној декларацији.

У прећуткивању сукоба из прошлости Јован Комшић види могућност да би демократе и социјалисти, ако се у будућности нађу на супротним странама, могли поново да потегну нерашчишћена питања.

– То се, нажалост, може догодити. Ово је нека врста партијске дипломатије у којој су избегли оне теме око којих не могу да постигну пуну сагласност, што значи да сутра могу поново да реактивирају идеолошке позиције, а то је већ добро познато – казао је Комшић.