Белоцрквански прозори у свет

Панчево – Кибицфенстер је стари „патент” и посебна „врста” прозора, што најбоље успева у Војводини, а чије име запамтиш тек кад о њега „пукнеш” главом, јер штрчи, дубоко залазећи у ваздушни простор шора, „кварећи” симетрију приземљуша. Шта уопште значи његово име, када је и како настао и развијао се, шта га стилски и употребно одликује, сви одговори налазе се у публикацији „Кибицфенстер“, коауторском делу марљивог истраживања аутора Гроздане Миленков, Игора Вокоуна и Димитрија Љ. Маринковића, произашлог из заједничког пројекта Народне библиотеке Бела Црква и Завода за заштиту споменика културе у Панчеву.

Бела Црква на северу јужног Баната, варошица специфичног културног наслеђа и јединствене баштине, место је са много сачуваних оригиналних примерака прозора истурених из фасаде. Име им потиче од немачких речи „kiebitz” – што значи „посматрати знатижељно, бацити поглед на туђе карте” и „fenster” – што значи „прозор”. Понешто знамо, али много и не знамо о овом прозору из прошлости, који омогућава да се улица види, а да се остане непримећен. Он може бити и место комуникације и сусрета, али и важна жила куцавица сваке вароши. Није познато, напомиње у ауторском тексту Димитрије Љ. Маринковић, одакле је потекла и када је била подстакнута израда посебних прозорских кутија које се називају кибицфенстерима, али крајем 19. и првих деценија 20. столећа, они постају карактеристично обележје кућа у ширем подунавском подручју. У неким насељима их има више, у појединима мање. Но, овде готово да нема насеља које нема барем на једној кући ову занимљиву прозорску структуру, а Бела Црква има бројне куће са овим прозорима специфичних облика и намене.

„Поред осветљавања и проветравања просторије, кибицфенстери су нарочито обликовани ради посматрања онога што се дешава изван куће и то на начин на који је удобнији него кроз обичан прозор. Стварањем прозорске кутије која излази из фасадне површине омогућава се широки спољни видокруг и најчешће је присутан на приземним деловима, а знатно ређе на спратним деловима објеката. Структура кибицфенстера је образована по принципима широке кутије. Својим величинама, сложеношћу структуре, столарском обрадом и украсима, поједини међу њима се издвајају као раскошни примерци”, истиче Маринковић. Иначе, у Белој Цркви постоји више типова кибицфенстера, који су овим пројектом педантно евидентирани, уз детаљан опис и прилог о стилским одликама, елементима, мотивима изради, па и његовим социолошким и етнолошких димензијама.

„Богатство кибицфенстера заправо је у њиховој еклектичности, понављању мотива, али и комбиновању различитих мотива који карактеришу стилове који су присутни током 19. и почетком 20. века, а уклопљени у јединствени спој. Наравно, кибицфенстep се не може посматрати као самосталан феномен, јер је по својој природи сегмент веће целине коју чине капија и фасада, често изведени у истом или сличном маниру, опонашајући одлике стила, али и замисао мајстора и наручиоца. У контексту датовања, може се претпоставити да су примерци у Белој Цркви настали од половине 19. до првих деценија 20. века, након чега замире израда кибицфеистера, а нарочито декоративних елемената на прозорима, препуштајући декоративност потпуној функционализацији”, објашњава историчар уметности Игор Вокоун.

Ту су и тишлери који су умели да величају мајсторију прављења овог прозора, у којој лежи највећа тајна и умеће столарског заната. Прозор мора бити прави, баш као и мајстор, који би једним погледом могао да оцени, јели реч о фушерају или га је правила сигурна рука да чува „мајсторски образ”, кроз време и векове. А, овај прозор у свет, како га именује етнолог-антрополог Гроздана Миленков, директорка Завода за заштиту културе Панчево, служио је и за чување морала девојака, које су биле стално под будним оком грађанске средине.

„Међутим, улога кибицфенстера није пасивна. Он је више од обичног прозора. Омогућава активно учешће кроз лични контакт у комуникацији и догађајима у јавном простору. Кибицфенстер је симбол границе и везе између приватног и јавног простора. Он представља приватни простор у оквиру јавног. Данас се препознаје као драгоцени део културног наслеђа, који се може узети као кључни елемент у креирању визуелног идентитета старог градског језгра Беле Цркве”, истиче Гроздана Миленков.