О изборима, Србији и будућности

Претходних дана обележили смо 220 година од почетка Првог српског устанка, 189 година од доношења првог српског устава, али и 25 година од конференције о статусу Косова и Метохије у Рамбујеу. Кадгод се у животу државе отвара ново поглавље, ваља најпре резимирати она прошла.

Процес „одвајања” КиМ из Србије, у уставноправном смислу, отпочео је уставним амандманима из 1971. и Уставом СФРЈ из 1974. Тај устав успоставио је квазидржавност република и аутономних покрајина. Аутономне покрајине су имале своје уставе, о чијој промени се Србија није питала, али су се зато покрајине питале о промени Устава Србије. Упоређујући положај Србије са положајем других република, академик Радомир Лукић својевремено је констатовао: „Србија пати још много више од других, јер су два њена саставна и врло значајна дела, Војводина и Косово, у великој мери отргнута од ње.”

Устав Србије из 1990. имао је „превасходно заштитну функцију… Он је у предстојећој сецесији република од некадашње југословенске федерације требало да заштити Републику Србију, да две њене аутономне покрајине лиши елемената државности… и да их чвршће веже за републику у чијем су оне саставу” (Р. Марковић). Више од 30 година касније две ствари су неспорне. Прво, то је био корак уназад. Једини позитиван исход могао је бити процес укључивања албанске националне мањине на КиМ у институционални живот на републичком и покрајинском нивоу. Није се успело. Друго, процес политичког „осамостаљивања” косовских Албанаца одмакао је и, добрим делом, измакао из руку власти у Београду.

Територијална аутономија према Уставу из 1990. никада ефективно није ни успостављена на КиМ, а учестали сукоби довели су до „интернационализације косовског питања”. У фебруару 1999. године организована је конференција у Рамбујеу за решавање статуса Косова. Професор Ратко Марковић, шеф делегације Републике Србије у Рамбујеу, сведочио је да никаквих преговора није ни било и да је нетачно да је „одлука о агресији НАТО-а на Србију уследила као последица њене кривице за непотписивање папира” („Три крупне лажи о наводним преговорима у Рамбујеу”, „Политика” од 10. фебруара 2019). Професор Владан Кутлешић тврдио је да је пропуштена прилика да се, уз значајне уступке, питање статуса КиМ реши у корист Србије. Има и оних, који Рамбује посматрају искључиво кроз призму оног што се после њега десило Србији, а то је сукоб са светском војном силом који се морао избећи.

По окончању агресије НАТО јуна 1999. године, успостављена је међународна привремена управа мисије УН на КиМ. Донета је Резолуција 1244 Савета безбедности УН која јемчи суверенитет и територијални интегритет СР Југославије, а потом њеног правног следбеника Републике Србије. Овом резолуцијом „поново је потврђен позив из претходних резолуција за суштинску аутономију и смислену самоуправу за Косово”. Појам суштинска аутономија очигледно је смишљен у дипломатским круговима на Западу да би управо својом неодређеношћу оставио политички процес отвореним. Тако би могло да се гледа и данас не само на правно важење, већ и на садржину овог документа који је „камен међаш” – за Србију, јер штити њена права на Косову, а за свет, јер штити основне вредности и принципе међународно-правног поретка УН.

Устав Србије из 2006. одредио је да ће суштинска аутономија КиМ бити уређена посебним законом који се доноси по поступку предвиђеном за промену Устава. Уставни закон био би донет уз обавезну потврду грађана на референдуму. Посматрано са временске дистанце, једно је сигурно – шта год да је „суштинска аутономија”, она не потпада под политичко-територијалну аутономију, већ је по обухвату далеко превазилази. Неодређени појмови и логичка противречја могу се за тешке и дуге политичке процесе показати врло корисним.

Први Бриселски споразум, из ког су проистекли и остали бриселски споразуми, парафирали су висока представница ЕУ и тадашњи председник Владе Србије априла 2013. године. Кључне тачке биле су оснивање асоцијације, Заједнице српских општина у којима Срби чине већинско становништво на Косову, оснивање косовске полиције и интегрисање припадника полиције Републике Србије са севера КиМ у косовску полицију и интегрисање судске власти у правни систем Косова. Уставни суд Србије је стао на становиште да је „први споразум по својој природи најближи политичком модус вивенди, прелазном решењу ороченом одлуком о коначном статусу Косова и Метохије, који као такав, правно посматрано, не затвара врата ниједној од две супротстављене концепције о коначном статусу Косова и Метохије”.

Обавезе из Бриселског споразума извршила је само Србија. Политичке власти Косовских Албанаца ниједну, а поготову не ону основну – формирање ЗСО. Напротив, континуираним и грубим кршењем фундаменталних људских права Срба, нарушавањем њиховог људског достојанства и физичког интегритета, што је доживело врхунац са последњом уредбом о укидању динара на Косову, створени су, како је истакао и председник Вучић на седници СБ УН, „неподношљиви услови за живот Срба”. Ових дана можемо чути и дипломатски одмерене, али јасне поруке неслагања високих представника САД, амбасадора у Србији Кристофера Хила и помоћника државног секретара Џејмса О̓’Брајена, са поступцима актуелне владе Косова.

Рамбује је, можда, посматрано из ондашњег угла, представљао „смрт међународног права”. Из угла времена које долази, а чије благе, али приметне наговештаје можемо видети и данас, Рамбује ће бити полазна тачка за „васкрс” међународне владавине права. До тада, Србија има само један пут. Правно и спољнополитички посматрано, то је пуно оживљавање Резолуције 1244 СБ УН, али и наставак институционалног дијалога са ЕУ, јер Србија јесте на европском путу. Са становишта унутрашње политике, то је даље јачање владавине права и демократије; очување суверенитета, уз респект према извештајима и препорукама међународно-правних институција (ОЕБС, Канцеларија за демократске институције и људска права и Венецијанска комисија). Све сумње у демократски процес у Србији треба отклонити у сарадњи са овим институцијама и даље радити на унапређењу изборних процедура у складу са њиховим стандардима. Та сарадња не подразумева молбе за помоћ или за некакве истраге, него отворени институционални дијалог. Србија будућности нити хоће нити сме да буде поданик. Србија будућности може и треба да буде економски снажан и правно-политички стабилан партнер свима који то партнерство желе. У тим оквирима, треба схватити и најаву председника Вучића да је време за оснивање великог покрета за народ и државу.

Професор Правног факултета у Београду, судија Уставног суда и члан Венецијанске комисије

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa