O izborima, Srbiji i budućnosti

Prethodnih dana obeležili smo 220 godina od početka Prvog srpskog ustanka, 189 godina od donošenja prvog srpskog ustava, ali i 25 godina od konferencije o statusu Kosova i Metohije u Rambujeu. Kadgod se u životu države otvara novo poglavlje, valja najpre rezimirati ona prošla.

Proces „odvajanja” KiM iz Srbije, u ustavnopravnom smislu, otpočeo je ustavnim amandmanima iz 1971. i Ustavom SFRJ iz 1974. Taj ustav uspostavio je kvazidržavnost republika i autonomnih pokrajina. Autonomne pokrajine su imale svoje ustave, o čijoj promeni se Srbija nije pitala, ali su se zato pokrajine pitale o promeni Ustava Srbije. Upoređujući položaj Srbije sa položajem drugih republika, akademik Radomir Lukić svojevremeno je konstatovao: „Srbija pati još mnogo više od drugih, jer su dva njena sastavna i vrlo značajna dela, Vojvodina i Kosovo, u velikoj meri otrgnuta od nje.”

Ustav Srbije iz 1990. imao je „prevashodno zaštitnu funkciju… On je u predstojećoj secesiji republika od nekadašnje jugoslovenske federacije trebalo da zaštiti Republiku Srbiju, da dve njene autonomne pokrajine liši elemenata državnosti… i da ih čvršće veže za republiku u čijem su one sastavu” (R. Marković). Više od 30 godina kasnije dve stvari su nesporne. Prvo, to je bio korak unazad. Jedini pozitivan ishod mogao je biti proces uključivanja albanske nacionalne manjine na KiM u institucionalni život na republičkom i pokrajinskom nivou. Nije se uspelo. Drugo, proces političkog „osamostaljivanja” kosovskih Albanaca odmakao je i, dobrim delom, izmakao iz ruku vlasti u Beogradu.

Teritorijalna autonomija prema Ustavu iz 1990. nikada efektivno nije ni uspostavljena na KiM, a učestali sukobi doveli su do „internacionalizacije kosovskog pitanja”. U februaru 1999. godine organizovana je konferencija u Rambujeu za rešavanje statusa Kosova. Profesor Ratko Marković, šef delegacije Republike Srbije u Rambujeu, svedočio je da nikakvih pregovora nije ni bilo i da je netačno da je „odluka o agresiji NATO-a na Srbiju usledila kao posledica njene krivice za nepotpisivanje papira” („Tri krupne laži o navodnim pregovorima u Rambujeu”, „Politika” od 10. februara 2019). Profesor Vladan Kutlešić tvrdio je da je propuštena prilika da se, uz značajne ustupke, pitanje statusa KiM reši u korist Srbije. Ima i onih, koji Rambuje posmatraju isključivo kroz prizmu onog što se posle njega desilo Srbiji, a to je sukob sa svetskom vojnom silom koji se morao izbeći.

Po okončanju agresije NATO juna 1999. godine, uspostavljena je međunarodna privremena uprava misije UN na KiM. Doneta je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN koja jemči suverenitet i teritorijalni integritet SR Jugoslavije, a potom njenog pravnog sledbenika Republike Srbije. Ovom rezolucijom „ponovo je potvrđen poziv iz prethodnih rezolucija za suštinsku autonomiju i smislenu samoupravu za Kosovo”. Pojam suštinska autonomija očigledno je smišljen u diplomatskim krugovima na Zapadu da bi upravo svojom neodređenošću ostavio politički proces otvorenim. Tako bi moglo da se gleda i danas ne samo na pravno važenje, već i na sadržinu ovog dokumenta koji je „kamen međaš” – za Srbiju, jer štiti njena prava na Kosovu, a za svet, jer štiti osnovne vrednosti i principe međunarodno-pravnog poretka UN.

Ustav Srbije iz 2006. odredio je da će suštinska autonomija KiM biti uređena posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenom za promenu Ustava. Ustavni zakon bio bi donet uz obaveznu potvrdu građana na referendumu. Posmatrano sa vremenske distance, jedno je sigurno – šta god da je „suštinska autonomija”, ona ne potpada pod političko-teritorijalnu autonomiju, već je po obuhvatu daleko prevazilazi. Neodređeni pojmovi i logička protivrečja mogu se za teške i duge političke procese pokazati vrlo korisnim.

Prvi Briselski sporazum, iz kog su proistekli i ostali briselski sporazumi, parafirali su visoka predstavnica EU i tadašnji predsednik Vlade Srbije aprila 2013. godine. Ključne tačke bile su osnivanje asocijacije, Zajednice srpskih opština u kojima Srbi čine većinsko stanovništvo na Kosovu, osnivanje kosovske policije i integrisanje pripadnika policije Republike Srbije sa severa KiM u kosovsku policiju i integrisanje sudske vlasti u pravni sistem Kosova. Ustavni sud Srbije je stao na stanovište da je „prvi sporazum po svojoj prirodi najbliži političkom modus vivendi, prelaznom rešenju oročenom odlukom o konačnom statusu Kosova i Metohije, koji kao takav, pravno posmatrano, ne zatvara vrata nijednoj od dve suprotstavljene koncepcije o konačnom statusu Kosova i Metohije”.

Obaveze iz Briselskog sporazuma izvršila je samo Srbija. Političke vlasti Kosovskih Albanaca nijednu, a pogotovu ne onu osnovnu – formiranje ZSO. Naprotiv, kontinuiranim i grubim kršenjem fundamentalnih ljudskih prava Srba, narušavanjem njihovog ljudskog dostojanstva i fizičkog integriteta, što je doživelo vrhunac sa poslednjom uredbom o ukidanju dinara na Kosovu, stvoreni su, kako je istakao i predsednik Vučić na sednici SB UN, „nepodnošljivi uslovi za život Srba”. Ovih dana možemo čuti i diplomatski odmerene, ali jasne poruke neslaganja visokih predstavnika SAD, ambasadora u Srbiji Kristofera Hila i pomoćnika državnog sekretara Džejmsa O̓’Brajena, sa postupcima aktuelne vlade Kosova.

Rambuje je, možda, posmatrano iz ondašnjeg ugla, predstavljao „smrt međunarodnog prava”. Iz ugla vremena koje dolazi, a čije blage, ali primetne nagoveštaje možemo videti i danas, Rambuje će biti polazna tačka za „vaskrs” međunarodne vladavine prava. Do tada, Srbija ima samo jedan put. Pravno i spoljnopolitički posmatrano, to je puno oživljavanje Rezolucije 1244 SB UN, ali i nastavak institucionalnog dijaloga sa EU, jer Srbija jeste na evropskom putu. Sa stanovišta unutrašnje politike, to je dalje jačanje vladavine prava i demokratije; očuvanje suvereniteta, uz respekt prema izveštajima i preporukama međunarodno-pravnih institucija (OEBS, Kancelarija za demokratske institucije i ljudska prava i Venecijanska komisija). Sve sumnje u demokratski proces u Srbiji treba otkloniti u saradnji sa ovim institucijama i dalje raditi na unapređenju izbornih procedura u skladu sa njihovim standardima. Ta saradnja ne podrazumeva molbe za pomoć ili za nekakve istrage, nego otvoreni institucionalni dijalog. Srbija budućnosti niti hoće niti sme da bude podanik. Srbija budućnosti može i treba da bude ekonomski snažan i pravno-politički stabilan partner svima koji to partnerstvo žele. U tim okvirima, treba shvatiti i najavu predsednika Vučića da je vreme za osnivanje velikog pokreta za narod i državu.

Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, sudija Ustavnog suda i član Venecijanske komisije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista