Има ли наде за школу

Слушао сам министарку просвете када каже да најновији Правилник о оцењивању ученика у основним и средњим школама није уперен против наставника, него да је, напротив – у њихову корист. Да ли ја вулгаризујем ствар кад ме то подсети да речи на тарабама не треба буквално тумачити, или неко други? Јер, у чл. 5. поменутог правилника пише: ако половина ђачких родитеља једног одељења није задовољна радом и оцењивањем неког наставника, подносе разредном старешини писмену иницијативу за санкционисање тог наставника, коју он прослеђује директору школе, а овај покреће поступак. Министарка каже: таквим наставницима ништа страшно се неће десити: ићи ће на додатну едукацију.

Много ме интересује шта ће их тамо учити. Цртање (одличних оцена)? Хорско певање (утапање у безличну масу залуталих у образовање)? Рачун (не од један до пет, већ од пет до три; двојка и јединица не постоје)? Писање (хвалоспева ђачким родитељима)? Да их неће учити моралу? Иако сам скоро 20 година у пензији, добро сам обавештен о стању у школству. Оба моја сина су професори – један у основној, други у средњој школи. Сва тројица мојих унука су школарци. Зато и знам: с мојим схватањем улоге школе, да радим, много дуже бих био на министаркиним „едукацијама” него у одељењу. Јер, ја сам убеђен да и за двојку треба имати одређено знање, а не само могућност препознавања материје (да разликује граматику од књижевности, или српски језик од математике).

Интересантна је улога одељенског старешине у целој овој трагикомедији. Он представља најчвршћу везу између ђачких родитеља и школе. С њима је у свакодневној комуникацији. И баш зато, зар не може да им објасни одлике, способности и намере наставника на чији рад они имају замерке? Зар не може да га одбрани од масе која у свом слепилу пренебрегава и највећи интерес своје деце – да имају знање, а не одличне оцене? Какав ментални склоп, какве стручне, радне и моралне квалификације мора да има тај човек који ће се поистоветити с лавином којој је циљ да уништи истинског наставника, заљубљеника у свој посао? Као што се и дешавало много пута до сада.

Питам све ово зато што знам, познајем те људе. И родитеља (заправо систем, кад је почео више да цени формални успех ученика него његово знање) који ме стезао за гушу (давио) у учионици захтевајући да његовом детету нацртам петицу, уместо реалне четворке. Познајем одељенског старешину који је, уз помоћ родитеља, наговорио своје ученике да бојкотују моје часове да би ми директорка одузела то одељење, а идентичан успех имао сам у свим другим одељењима, али никоме није падало на памет оно што је овој, која је са наставом имала толико везе колико ја са васионском техником.

Ми, Ере, имамо смисла за хумор. Зато чујте најновији виц: Полицијски синдикат захтева од гимназија да објасне да ли су професори српског језика прочитали роман „Доротеј” Добрила Ненадића („Он мене пита шта сам ја читô”, што би рекао Радован Трећи), да ли су ђачки родитељи обавештени да је ово дело уврштено у програм школске лектире, да ли су добили њихову сагласност и да ли се запослени у школи слажу да деца читају овакве садржаје. Држите се чврсто за нешто да не паднете и поново прочитајте: то захтева Полицијски синдикат! Под тим утицајем из гимназија у Ћуприји и Димитровграду ово дело је већ избачено из програма. Браво, „колеге”!

Несрећа је у томе што ово није виц, него наша стварност, толико суморна да се не зна ко ће још лечити своју шугу и свраб чешући се о наше образовање. Зашто да не, кад у њему све мање има места за наставнике, кад је њихова улога све нејаснија, будући да се одавно навикавамо да су два најважнија фактора на којима се заснива школа ђак и његов родитељ. Питам се само: Зашто родитељи шаљу децу у школу кад су толико овладали њом? Зашто не уче децу сами? Шта ће им наставник кад га и не виде?

Ипак, у петак, 23. фебруара, чули смо глас разума. Председник Србије је рекао: Не знам како бих као родитељ могао боље да оценим и пратим знање, понашање и напредовање мог детета од његових наставника. И позвао је надлежне да преиспитају сва акта којима се унижавају, руше, вређају и обесмишљавају рад, углед и част наставника. Има наде.

Радомир Јовановић,
професор у пензији, Жича