Професија велемајстор

Шах – игра милиона. Ма шта то било, ако привлачи многе, биће и оних који се само тиме баве.
Недавно је у Вршцу откривен споменик првом српском шаховском велемајстору Бори Костићу. Опседнут шахом, у сталном трагању за авантурама, обишао је цео свет, бродом, возом, на коњима. Залазио је и тамо где се о шаху једва нешто знало, још мање о земљи и народу коме је Костић припадао.

У Њујорку, приликом њиховог сусрета, Никола Тесла је охрабрио Костића: "Радујем се вашим успесима и добро је што намеравате да кренете по свету, јер ћете тиме пронети име наше домовине".

Држао је предавања о шаху у Аргентини и Мексику, подучавао је певача Каруза у Њујорку, играо шах са Троцким у Паризу, примио га је Кемал Ататурк, присуствовао је Лењиновој сахрани у Москви. Путовао је не само да би стигао од тачке А до тачке Б, већ да би путовао. Није се пењао на Тибет само зато да би видео Ласу, то је било у време када су тамо бели човек и снежни човек Јети били подједнака реткост. Као што је партија шаха са поглавицом племена Батакари на Суматри део збирке која га чини другачијим од осталих знаменитих шахиста, оног и овог доба. Тако је и шах играо. Играо је да победи, али и више од тога – уживао је у игри. До краја живота.

Онда када се "краљевска игра", у време Костићеве младости, одмакла од дворова, достизала је рејтинг "неважне споредне ствари на свету", а сумњичавост околине према онима којима је једина преокупација био шах, оптерећивала је многе истакнуте шахисте. Дуго је то трајало. Они најбољи, који су сву своју енергију и време трошили на шах, представљали су се као доктори, инжењери, новинари... А онда су у земљи где се шах размахао, тадашњем СССР-у, пукле ограде. На питање извесног бугарског диригента упућено совјетском шахисти Бондаревском: "А шта је, заправо, ваша професија?", овај је одвратио: "А шта је ваша?". На исто питање Давид Бронштајн је био јаснији: "Шаховски велемајстор".

Нису се Бронштајн и шахисти данашњице тако определили само због уважавања и љубави према шаху. Ботвиник, по Русима "шаховски патријарх", пожалио се једном приликом: "Целог живота нисам зарадио од шаха толико колико данас заради просечан велемајстор за годину дана". Свеједно. Ипак, основна формула није се битно променила. У време кад је шах проходао, веома мали број оних који су могли да живе од шаха, који су доспели до врха – био је у сразмери са укупним бројем шахиста, са његовом популарношћу. Данас није битно другачије. Изменила се и једна и друга бројка (више је шахиста у врху, као и шахиста уопште), али формула није. Нити се изменило да на врху нема места за све, без обзира на њихове жеље.