Милатовић и Спајић као нови Мило и Мило

Прво је Јаков Милатовић дао оставку на функције у владајућем Покрету „Европа сад” (ПЕС). Оставку је образложио тиме да начин рада покрета одудара од обећања која су прокламована приликом његовог оснивања. Истога дана су у ПЕС-у констатовали Милатовићеву оставку и поручили му да је добро што је схватио да је време да напусти покрет. Замерили су му што је до сада радио на личној промоцији уместо у интересу грађана.

Нешто касније тога дана из „Европе сад” искључен је Андреј Миловић, члан Председништва покрета и министар правде у Спајићевој влади. Евидентирано је и да Радинка Ћинћур, посланик која је изабрана на изборној листи „Европе сад”, више није део органа тог покрета. Констатовано је и то да су распуштени локални одбори у Подгорици и Бару. До краја дана су се само низале сличне информације тако да је и најупућенијима у деловање политичких странака у Црној Гори постало тешко да прате ко је све остао, а ко више није у ПЕС-у, а нарочито шта се заиста дешава иза кулиса.

Лавину је својом оставком на функције у Европи сад циљано покренуо Јаков Милатовић. Два су основна и узајамно повезана разлога за такво његово делање.

Први разлог се тиче веома видљивог слабљења утицаја Јакова Милатовића у покрету чији је један од оснивача. Најједноставније и најпрецизније речено – Јаков је изгубио упоришта која је имао у ПЕС-у. Његов ауторитет у организацији у којој је био заменик председника је до те мере ослабљен да би у замишљеној борби између њега и Спајића око превласти у покрету Спајић био убедљиви победник.

Овај разлог нас одмах упућује и на следећи. Пошто није могао да рачуна на преузимање ПЕС-а Милатовић је почео да размишља о формирању нове политичке организације у оквиру које би он суштински, а можда и формално, био најјачи ауторитет. Његова оставка у „Европи сад” значи крај формалне политичке повезаности са Спајићем и свим другим људима који су остали у покрету, али она значи и најаву да се неће дуго чекати на оснивање нове, Милатовићеве странке.

Намера Јакова Милатовића била је и да својом оставком иницира цепање покрета, које би значило да би поједини чланови и функционери, а пре свега одборници и посланици, могли да напусте Спајића и да се приклоне новом Милатовићем политичком пројекту. То се управо дешава са већином одборника ПЕС-а у подгоричкој скупштини, који су најавили одвајање од досадашње структуре и формирање новог одборничког клуба.

Три рефлексије је посебно важно евидентирати у контексту Милатовићеве оставке у ПЕС-у баш у овом тренутку.

Прво, Спајић ће након овог Милатовићевог потеза бити слабији. Таман када су се за Спајићеву владу јасно везивали видљиви резултати попут добре организације пописа становништва, стабилизације политичких прилика или даљег рада на поправљању животног стандарда грађана повећањем минималних пензија на 450 евра, Јаков је осмислио и извео тежак удар пре свега на ауторитет Милојка Спајића као председника владе.

Евентуалним формирањем нове политичке формације у којој би била важна реч председника државе проширио би се савез оних актера којима је циљ да драстично умање Спајићеве утицаје у црногорској политици. Предводник тих опција које су заузеле позиције контра Спајићу до сада је био Дритан Абазовић. Са Милатовићем ће тај фронт политичких опција свакако постати још снажнији и утицајнији.

Друго, Милатовићев потез се већ сада у појединим коментарима оцењује као макијавелистички. Аргументација за овакав суд је следећа – ако је формирањем Спајићеве владе Црна Гора заиста кренула у стабилизацију политичких прилика, разлози које је навео не могу се сматрати оправданим да Јаков Милатовић поставља овако тешке препреке на том путу. Најкрупнија препрека било би организовање превремених парламентарних избора као последица кризе у коју би се ушло цепањем ПЕС-а.

Аргумент је могуће развити даље све до тачке која подразумева да у овом случају Јаков Милатовић није вођен општим интересом, већ супротно томе – да је пре свега размишљао како да чинећи штету „Европи сад” обезбеди што бољу стартну позицију својој новој политичкој опцији. Партикуларни интерес Милатовић је у свом делању поставио као највиши. А то није могуће оправдати нарочито када Јаков делује са позиције председника државе, која је по својој природи интегративна и налаже рад за добро свих.

Треће и вероватно најзанимљивије највећем броју истраживача актуелних прилика црногорске политике односи се на већ неколико пута јавно саопштену дилему око тога јесу ли Милојко и Јаков нови Момир и Мило. Аналогија је налагала да се Милојко сматра новим Милом, а Јаков новим Момиром. У Милатовићевој напомени да је Момир Булатовић узор државника многи су уочавали вољу самог Јакова да се у свом политичком делању наслања на Момиров пут.

Као што то најчешће бива око највећег броја питања у политици и друштву, и у овом случају је све много комплексније. Милатовићев удар на Спајића нам говори да у његовој политици нема места наивности коју смо с времена на време могли да уочимо код Момира Булатовића. Штавише, делује да судећи по критеријуму практичности и прагматичности у политици, Јакова пре можемо да поредимо са делањем Мила Ђукановића. Отуд би, барем за сада, примереније било да Милојка и Јакова третирамо као новог Мила и Мила.

То не значи да су било Милојко, било Јаков, данас доктринарно блиски Милу. Ова рефлексија се искључиво односи на технике и методе којима се њих двојица, као представници надолазеће генерације политичара, служе у бављењу јавним пословима заједнице.

Још је једна напомена веома корисна. Најснажније упориште Јаков Милатовић данас има у Митрополији црногорско-приморској Српске православне цркве. Он је, једноставно речено, виђен као политичар који је неупоредиво боље од свих других прихваћен у митрополији. С обзиром на то да Српска православна црква и њена Митрополија црногорско-приморска имају највећи углед и ауторитет у друштву у Црној Гори, ово ће, такође, бити једна од релевантних детерминанти за даље процесе и у друштву и у политици у Црној Гори. Јакову свакако најпреча.

Доктор политичких наука

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa