Радикално сужен простор за дијалог о Косову

Мир и дијалог су најактуелније теме ових дана, недеља, месеци, на глобалној и регионалној сцени. Нема скупа где оне не доминирају укључујући и последњи наменски у Минхену. Текући сукоби (Украјина, Блиски исток, кризе и жаришта широм света) у подељеном свету и доминацији интереса великих да се досадашња глобална супрематија оснажи са једне (колективни Запад) или оспори (колективни Југ) са друге стране, доминирају светском геополитичком сценом на којој влада продужено стање неизвесности и пројекција силе као главног инструмента решавања спорова и остваривања политичких циљева.

Ни Србија са својим најважнијим проблемом КиМ, макар је у односу на главне теме (Украјина, Блиски исток) на микроплану, ипак из оваквог стања није по актуелности изузета. Генерално заслугу има владајућа гарнитура у Приштини и посебно сада укидањем динара на КиМ, чиме је овога пута најозбиљније суспендовала дијалог о нормализацији и отворила питање мира у покрајини, али и шире у региону. Први пут због угрожавања и сопствених интереса са регионом, спонзори у Вашингтону и Бриселу бурно реагују и траже суспензију одлуке о укидању, чак и прете („Нисам неко ко јавно износи нејасне претње. Уколико нас не буде третирала као партнера, нећемо се односити према влади Косова као према партнеру”, помоћник државног секретара О’Брајен за Глас Америке).

Међутим, вођа владајућих у Приштини Курти на те претње одговара да се у овом питању не слажу са главним партнером, а његов заменик Бисљими одбија разговор у Бриселу о динару („Динар није тема дијалога”), што јасно говори да је та гарнитура одлучна да истраје на својој политичкој стратегији искључиво признања уз протеривање Србије и српског народа са КиМ. Дакле нема наставка дијалога нити га при таквом ставу друге стране може и бити. Недвосмислен је став Србије да од признања (де факто или де јуре свеједно) нема ништа. У питању је национални интерес и уставно устројство земље, а важан аргумент је и недавна хитна седница СБ УН на захтев Србије на основу важеће Резолуције 1244 и међународног права са гаранцијама статуса Србије са КиМ у њеном саставу.

Како онда даље? Став Србије је јасан и нема услова за било какве даље уступке. Она све чини да очува мир и спремна је за наставак дијалога о нормализацији. У западном делу који генерално има примат у контроли стања и процеса дијалога, ситуација је сложенија због актуелног глобалног контекста, предизборне кампање у Бриселу и Вашингтону, одсуства конкретне политичке воље и отуда квалитета политичког утицаја. Западу отварање новог жаришта и употреба сопствене силе у Европи не одговарају, али ни антагонизирање Србије без које стратешки циљеви са регионом нису оствариви.

Појединачно када је реч о ЕУ ту су шансе веома мале за наставак суштинског дијалога. Већ доказано у задња два мандата ЕУ нема одговарајући утицај на Приштину нити уверљив капацитет да дијалог усмери према једино реално могућем политичком решењу на бази компромиса. ЕУ најпре није јединствена око КиМ нити статусно неутрална, потом нема одговарајућу политичку вољу и политички утицај према Приштини, затим није суверена и на крају не испуњава ни сопствену обавезу као потписник и гарант Бриселског споразума који је кроз испуњење (ЗСО) једина платформа за прави наставак дијалога.

Што се тиче САД њихова позиција је одлучујућа за расплет дилеме има ли или нема дијалога, а тиме и мира у региону. Будући да су преко помоћника државног секретара О’Брајена до сада најоштрије реаговале према приштинској страни, то је сада на проби њихов кредибилитет, јер господин Курти отворено пружа отпор и демонстрира одлучност уз утисак да за то има озбиљну подршку. Дакле избор је радикално сужен јер понашање Приштине доводи у питање, бар према њиховим реакцијама, стратешке западне циљеве: стратешко заокружење трансатлантске заједницу са регионом и Србијом уз проширење НАТО-а; одлучујуће сузбијање утицаја Русије, Кине и других ван алијансе. Отуда дијалог и даље остаје стратешка опција, али останак у њему подразумева сада убедљиву и ефикасну акцију САД према Приштини која би могуће довела у питање и политичку стабилност владајућих с обзиром на тврде ставове које заузима. Дилема постаје озбиљна јер је у питању суверенитет Косова као циљ у процесу формално-правне легализације. О’Брајен је у том смислу потврдио да администрација управо зато подржава дијалог на основама Охридског споразума који применом обезбеђује де факто признање Косова уз оцену да су први кораци на том путу већ учињени („Србија је предузела два важна корака ка фактичком признању Косова, као што су издавање регистарских таблица и царинских докумената, Глас Америке), те да у том правцу кроз процес треба и наставити.

Да ли ће и како САД и ЕУ реаговати остаје да се види, али су овога пута њихови интереси значајније начети и то у осетљивом временском контексту везано за развој у Украјини, предстојеће изборе у ЕУ и САД, стабилност региона, Блиски исток... Како год, реакцијом око динара Запад је отворио питање сопственог политичког кредибилитета.

Дипломата у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa