Не зна дан, ноћ шта носи

Представа изненађења: Очекивали смо тешку, дебело костимирану, емотивно затрављену, елоквенцијом подвучену класичну трагедију, представу заморне помпе, празног хода, и формалних сцена, речју театар за лица из протокола, амбасадоре и друге званичнике на раду у Београду! Софоклов "Едип" не заслужује таква очекивања, али су га извођења наречаног музеално-археолошког типа оптеретила лошом репутацијом.

"Цар Едип" је, међутим, ужасно лична прича. Да човек полуди, да не поверује шта му се све може десити, каквим је играма случаја, и виших сила изложен. Мада упозорен, Едип касно открива да не зна дан шта ноћ носи. Ни моћном владару, цару и господару који влада државом, није лако да овлада својим животом, својом судбином. Шта нисам чинио да избегнем и предупредим несрећну, злу судбину, коб, пророштво, да се отмем греху и родоскрвнућу, па ипак ме је зао удес стигао. Гледао сам, видео сам, али нисам ни гледао, ни видео довољно далеко. Слабо је, крхко је, знање, особито затворено, влашћу и владањем оптерећено, осорно и охоло, политичко знање. Пространо је, богато је, непрозирно, несагледиво, само до извесне дубине читљиво, море неизвесности, незнања…

Успешан није истовремено и срећан, остварен човек. Политичар, онај који другима влада и управља, и сам је немоћан пред ширим, дубљим и вишим редом ствари, закона, и моћног уплива "краља случаја". Као да питање гласи: политичар, јавни човек у језику власти, моћи, са природом сопственог увида, може ли и када је државнички успешан, може ли бити и људски срећан?

Вида Огњеновић није бежала од овако постављеног питања, али га није радикализовала. Њена представа не шапуће, не интимизира, не поетизује. Говори језиком кабинета, саопштења, телевизијских екрана и министарских изјава за јавност. Она, пре свега, артикулише несрећну, искривљену свест политике, њеног ума, језика, мизансцена, начина говора и деловања. Литерарна, класична, често и епско настројена душа и темперамент, у сусрету са класичном Софокловом трагедијом, Вида Огњеновић је узорно економична, емотивно одмерена, критички зрела и убедљива.

"Цара Едипа", Софоклову трагедију, Вида Огњеновић је, без зазора, осавременила и погурала ка политичкој драми сартровске провенијенције. Готово да у драми трагања за кривцем, драми завере, истраге, пропитивања, ниједан Поаро не би био сувишан! Напето, корак за кораком, отварање карата, откривање завере и истине која виша није само политичка, дневна, јавна, већ и она друга, тајна, у тамном песничком оку, увиду и слутњи скривена. Сукоб ове две истине, једне резолутне и затворене, политичке, и оне друге, далекосежније, пророчке, лишене спољних знакова моћи, у средишту је ове интелигентне и интригантне представе.

Није то древна Теба. У модерном смо свету, у добро осветљеном, уређеном и опремљеном владаревом офису у коме телефони не престају да звоне. То је добро скоцкани радни простор најближих владиних људи (сценограф Герослав Зарић), са три улаза. Централни је онај са монументалним степеништем, овога пута без црвеног тепиха, којим се, међу своје људе, сараднике, са владарске висине, по потреби, спуштају председници, премијери. Модерни, савремени, успешни политичари, владареви рођаци и Јокаста, Едипова мајка, и за несрећу, и супруга, обучени су по последњој политичкој моди у Београду (костимограф Бојана Никитовић). Службеници у председниковој канцеларији подносе дневни извештај о стању нације, државе, града, као у време великих богиња у нашој престоници. Договор, као код Тадића, Коштунице, или њихових претходника! Шта да се ради, како да се невољи, пошасти која је пала на град, стане на пут. Невоља је утолико већа што се у избавитељу Тебе крије и кривац за њене садашње невоље! Кривца јури онај који је много знао и учинио, али није знао довољно да би избегао сопствену кривицу, и спасио се страшног греха, оцеубиства и родоскрвнућа. Тако је хтела виша сила, кажу стари. Данас би рекли, ниједан човек није унапред спасен и избављен, и као да сву своју снагу, вештину и знање троши да би избегао грех и преступ који у њему чуче!

На општијем плану представа Народног позоришта упућује на живу политичку збиљу. Не могу се кривице заташкавати, затрпавати. Неразрешене, оне трују живот, шире пошаст, несрећу, продубљују негативно наслеђе и памћење.

Новинари, портпароли, телевизија, преноси, конференције и саопштења за штампу. Испразност, фразе, језик, манир, фолклор политике, са мером иронизирани простор и царство лукаве политичке логике и лексике. Древни презир политичког духа према свему песничком и заумном. Едип Игора Ђорђевића енергично, предано и убедљиво говори о моћи, кривици и дужности, настојећи, свим силама и вештинама да се одржи на власти. Тиресија беседи о тајни и мудрости, незнању и непредвидивости, немоћи. Где је политичка моћ превелика, неограничена, песникова, пророкова истина, имају мало шансе! Не види Едип како живи, јер мисли како да вечно влада! Без охолости и у моћи, живо, тихо, опрезно. За грех никад није касно. Тиресија је ликвидиран да би се у Теби и даље владало без уплива видовитих и мудрих, оних који виде даље и дубље.