Мала тајна Великог Градишта

У последњим топлим данима, док се лето још јуначило блиставом светлошћу пре него што ће она, убрзо, узмакнути пред јесењом измаглицом, отпутовали смо у Велико Градиште. У потрази за добром причом, занимљивим саговорницима и, још више, узбудљивим призорима који ће, забележени нашим фотоапаратом, остати овековечени на страницама „Магазина“, кренули смо уз лењи Дунав, па кроз варош, па поред парка… Били смо уверени да ћемо најлепше снимке направити тек кад избијемо на Сребрно језеро, али су нас непослушне репортерске ноге уместо тога одвеле – у Језерску улицу.

На тренутак смо помислили да смо залутали у неку другу земљу, или можда у неко друго, будуће време, у којем је Србија постала башта Европе, са беспрекорним травњацима, живицама орезаним „под конац“, уметнички обликованим крошњама егзотичног дрвећа и шареним лејама разноврсног цвећа које напредује у миру и хармонији са суседима. А да би наша заблуда била појачана, усред тог ватромета мириса и боја – човечјом руком направљен поточић оивичен камењем, преко њега мост као за патуљке, иза жбуна жубори водоскок и прска наоколо бучне врапце.

С друге стране асфалтиране улице, глатке попут стакла, штрче фантазмагоричне скулптуре које је сама природа обликовала од оборених стабала, а неки маштовити мештанин отргао од реке. Одатле пада поглед на низ кућица смишљених са очигледном намером да се у њима ужива и одмара (негде за сопствену душу, другде за паре), између њих нема ограда, а испред сваке раскошни докази умећа, љубави и труда брижних баштована.

Једног од њих смо затекли како чудноватим маказама „фризира“ густу крошњу необичног дрвцета чији се парњак, већ улепшан, башкари неки метар даље. Симетрија је тако савршена, да свака половина баште изгледа као сопствени одраз у огледалу.

„Извините што вас ометамо, али какво је то чудно дрво, као сунцобран?“, питамо Кажимира Пантовића, како нам љубазни домаћин рече да се зове.

– То је обичан дуд, али сам успео посебним поступком везивања и орезивања да га овако обликујем – одвраћа штуро наш саговорник, не прекидајући посао. У његовом гласу ипак препознајемо трунку поноса. Придружује му се супруга, спремнија да новинарима пружи и додатна објашњења. Услужност је, уосталом, у опису њеног посла, јер пред нама је лично власница пансиона „Ин“, који туристима за скроман износ нуди апартмане са четири звездице, и са погледом на најлепшу башту Великог Градишта.

Ова потоња оцена није произвољна, већ потврђена првом наградом Туристичке организације ове општине за 2008. годину. На повељи је име Љиљане Пантовић, мада она признаје да без Кажимира не би било ни награде, ни наградног летовања, ни оноликог дивљења комшија, мештана и туриста који, баш као ни ми, не могу да прођу Језерском улицом а да не застану и загледају величанствено дело руку брачног пара Пантовић.

„Он обликује крошње и брине о дрвећу, ја сам задужена за травњак, цвеће – и госте“, поверава нам вредна баштованка и хотелијерка.

А онда изненађење. Пантовићи не само да нису по занимању ни баштовани ни хотелијери, већ имају сопствену трговинску фирму, него уопште нису становници Великог Градишта! Ту дођу у марту, на измаку грејне сезоне, кад почињу радови у башти, а оду у октобру, пре него што наступе хладноће, и након што испрате туристе и своју башту припреме да „презими“. Остатак године проводе у родном Крагујевцу, где им се налази и трговина, и где њихов старији син Игор, угоститељ по струци, држи деликатесну радњу са грилом. Планирају да се за стално преселе у Градиште кад млађи син Никола, који у Београду студира вишу школу за посластичаре, буде спреман да се, заједно са братом, придружи родитељима у развијању хотелијерског посла. У тој „породичној мануфактури“ старији Пантовићи ће се постарати за удобност и естетику, а млађи удовољавати гастрономским жељама гостију.

Уколико им у међувремену нека снајка не помрси рачуне.

Али, и онда ће имати ову чаробну башту, понос целе улице и читавог града.