Када више од динара у џепу значи топла људска реч

У ситуацији када немате посао значи сваки динар, али много више од тога значи контакт са људима и могућност да са њима поразговарате, каже за наш лист Томислав Мартић (57), пореклом из Рашке. Он већ тринаест година продаје часопис „Лице улице” на улицама Београда – најчешће испред „Политике” и у Булевару краља Александра. Како каже, већ 30 година је на „привременом” раду у Београду. Више од 20 година радио је на грађевини, али је рад на хладноћи, топлоти, киши, сунцу и ветру узео данак у здрављу и већ годинама се налази на листи чекања за операцију кука. Поднео је и захтев за инвалидску пензију који је одбијен, па је схватио да мора да нађе нови извор средстава за живот. Због тога није имао никаквих дилема да ли треба да прихвати посао продавца магазина „Лице улице” које су му понудили у Удружењу за помоћ особама са сметњама у развоју „Живимо заједно”, чији је дугогодишњи члан. Са поносом истиче да месечно прода око 300 комада овог часописа. Не крије задовољство што има сталне купце и што многи Београђани воле да поразговарају са њим о садржају часописа који продаје.

„Када радите на улици, ви сваки дан посматрате људе који журе или трче на посао, немају времена да попију кафу или на миру прошетају са пријатељем или родитељима. Због тога се сваки пут обрадујем када ми неко упути лепу реч и пожели да мало поприча са мном”, истиче Томислав, који живи у породичном домаћинству са сестром и сестричином и у слободно време бави се спортом, у мери у којој му здравље то омогућава.

Почетком марта на улицама Београда, Новог Сада, Краљева, Чачка и Панчева наћи ће се јубиларни стоти број часописа „Лице улице”, који већ 14 година пише о проблемима сиромашне, маргинализоване и вишеструко дискриминисане популације у нашој земљи. Магазин излази десет пута годишње и део је међународне мреже уличних новина које продају бескућници, особе са сметњама у развоју, особе које живе у екстремном сиромаштву и припадници националних мањина који су у стању социјалне потребе. Половина зараде од продатих примерака припада продавцу, а уредништво овог магазина има уговор о сарадњи са удружењем за помоћ особама са сметњама у развоју „Живимо заједно” и Удружењем за помоћ ментално недовољно развијеним особама са Звездаре. Често се дешава да особе које су у тешкој животној ситуацији преко колпортера дођу у контакт са уредништвом магазина и питају да ли и они могу да продају магазин и на тај начин се шири мрежа продаваца, која у овом моменту има преко 140 особа.

Када објашњава коме је намењен магазин „Лице улице” представница ове организације Сандра Ђурић истиче да он даје „глас” онима чији се глас недовољно чује или се уопште не чује. Због тога новинари овог листа најчешће пишу о проблемима маргинализованих, сиромашних и обесправљених особа којима се крше основна људска права. Она не крије задовољство што се месечно прода око 14.000 примерака магазина „Лице улице”. Каже да су продавци овог часописа често из Удружења за помоћ особама са сметњама у развоју „Живимо заједно” и Удружења особа са Дауновим синдромом. То су они који су се нашли на социјалним маргинама из различитих разлога – неки су остали без посла, неки посао нису могли да пронађу због недостатка одговарајућих образовних квалификација, неки су губитници транзиције...

Подаци Републичког завода за статистику сведоче да у Србији живи око 20.000 бескућника, а највише њих у београдском региону. Углавном спавају у шупама, баракама, приколицама, вагонима, подрумима, односно у картонским и нехигијенским насељима. Истраживање др Мирјане Бобић, професорке Филозофског факултета у Београду, показало је да су то најчешће мушкарци од 55 до 59 година, ниског образовања, незапослени или ангажовани на неквалификованом и слабо плаћеним пословима, често зависници од алкохола, дроге или коцке. Бескућници су постали из различитих разлога – многи од њих постали су жртве развода, хипотеке, миграција, болести, насиља у породици, старења и пада друштвене солидарности. Међутим, бескућништво је и метафора краха државе социјалног благостања, која је водила рачуна о својим најугроженијим грађанима и градила социјалне станове.