Херој грађанског понашања

Признајем, привлачи ме тај прави приморски палимпсест идеја, догађаја и необичних људи. Мера за ширину њиховог духа мера нису биле стародревне зидине малог приобалног града. Напротив, чини се да су оне повећавале њихову радозналост и чежњу за непознатим даљинама.

Драмом „Надпоп Којовић” која је управо премијерно изведена у Подгорици драмска ауторка и редитељка Вида Огњеновић вратила се, рекло би се, на на стари терен: бурну прошлост приморја, о чему је овако говорила у разговору за „Политику”. 

Представу „Надпоп Којовић” радила  је по наруџби фестивала „Град театар” који је уз Градско позориште Подгорице њен копродуцент, односно написала је текст по мотивима књижевног опуса и живота Будванина Антуна Којовића (тумачи га Небојша Дугалић). Ово драмско штиво бави се животним искуствима, али и историјским околностима кроз готово читав један век колико је живео Антун Којовић, пратећи како глобална дешавања са прелаза из 18. у 19. век, тако и локалне будванске теме… Представа ће имати своју премијеру и 5. јула 2024. године на свечаном отварању 38. по реду фестивала „Град театар” у Будви.

Живот је једно, а историја и биографија су друго. За писање драме „Надпоп Којовић” темељно сте се спремали. Коју грађу сте користили?

Јесам, јер овде није реч само о народној кажи и домишљатости, него је тај период од неколико векова веома добро проучен и научно обрађен. Мноштво је књига, докумената, дневника и других записа сређено и протумачено. Да напоменем само књиге академика професорке др Злате Бојовић и историчара др Мира Лукетића које су ми биле врхунски бедекери у мојим лутањима кроз те заводљиве лавиринте будванских мотива.

Будванин Антун Којовић који је већину свог дугог живота (94 године) провео у родном месту, био је посматрач живота града, али и бурних историјских догађаја. Шта вам је било полазиште за драму?

Управо личност надпопа Којовића по коме се драма зове. Учени полиглота, са докторском титулом Универзитета у Лорету. Теолог и правник, учитељ, каноник, надпоп у преводу на словински како је он звао тадашњи народни језик. Живео је у Будви, безмало цео један век и за то време, као учитељ, извео најмање 50 генерација ђака. Међу њима и Стефана Митрова Љубишу. Запазио је његов дар већ у првим школским данима, па се трудио да га научи словинском, али по Љубишином признању тим језиком је проговорио тек кад  се оженио Грбљанком која није знала ни речи на талијанском. 

Антун Којовић потицао је из старе будванске племићке породице. Његови родитељи били су племић Никола Матијин Којовић и Анђелина, кћер Симоне Санта Тринита. Како сте градили ову комплексну причу о њему?

Нисам писала биографску драму о Антуну Којовићу, или можда јесам, јер он је живео своје идеје. Доследно, усијано, уз све ризике, оспоравања и сукобе са својим  окружењем.  Живећи међу свима као да је сам, како би рекао песник, упркос свему, истрајавао да живи по своме, с великим идејама у малом месту. Жудећи за слободом, по угледу на велики европски револуцинарни преокрет којем је био савременик и у извесном смислу саборац...

Иза вас је цео спектар историјских личности којима сте посветили своје драмско перо. Зашто сте у овом тренутку одлучили да се позабавите баш Антуном Којовићем?

Зато што се дивим том човеку који је пре готово два и по века као виђени становник маленог приморског града имао умне и грађанске снаге да јавно слави добробит од револуционарног рушења феудализма. Зато што је критиковао друштвену кратковидост, исмевао нарцизам скромности, и био против послушничког мира. Зато што се није скривао иза мантије, да би био недодирљив, него је писао песме и  музику за карневале у којима је играо и певао. Зато што мислим да наше време, уз ово помамно технолошко уздигнуће, вапи за човеком, односно за људима његове статуре. Призивам их да, као Којовић, бране чистоту уметности, нарочито поезије и  игре од свакојаких кастративних узуса.

„Ође се живи с два лица. Ово видљиво је лажно и служи само да скрије оно унутарње, које је истинито, али је молто шпорко. Ето то ти је живот у малом мјесту” речи су Антуна Којовића. Тврдите да је био херој грађанског понашања?

Да, ово је цитат из моје драме. Убеђена сам да је Којовић био свестан погубности малог места, те окамењене, затворене и суревњиве средине која се круто и уображено држи сопствених критеријума и правила. Зато сматрам да је он прави херој грађанског понашања. Успео је да се у малом месту доследно држи насупрот маловарошком правилнику, као да живи у некој од великих европских престоница. И у својим делима и јавним наступима истицао је слободу као врховни човеков идеал. Своје ђаке је учио револуционарним начелима, водио сталну расправу између поезије и строгости разума, умео да прекори и да опрости, а да не повреди. Преводио је и тумачио велике италијанске  писце. Подстицао је своје ученике да и сами пишу. Стефан Митров Љубиша је у том погледу његов амблематски ђак…

Којовић је метафора, симбол – чега?

Антун Којовић симбол је надрастања и своје средине и свога времена умном и екуменском моралном снагом. Метафора је доследног супротстављања погубним клишеима мале средине. Но, у исто време је и њена жртва. У ствари све што је радио, радио је упркос терору устаљених навика малог места, уских погледа који у њему царују и наследног страха од сваке новотарије и другости.

Позориште је погодан медиј за сагледавање прошлости?

Да, позориште јесте бескрајно у својој многоликости. Има моћ да укршта времена, бивше, садашње и будуће и да их све доводи у нашу садашњост да их гледамо и домаштавамо, или да се у њима огледамо. И тако призивајући разна времена поређењем и откривањем боље упознајемо сопствено. Ово наше време уме да буде незадовољно својим позоришним ликом, па га изливима беса пориче, а понекад и брише. Бес долази отуда што позориште одбија да својој савремености брише боре и пролепшава лице. Напротив, приказује је са свим недостацима и моралним флекама и не брине се што јој то нимало не прија. Позориште налази да је наша савременост уображена и саможива. Па јој се зато понекад руга.

Који систем вредности је данас на снази?

Технолошки. Ништа што није погодно за умножавање није на великој цени. Оригинал је обезвређен у старту, вредност се мери количином одливака. Бити аутентичан, доследан и свој то су већ увелико реликти старих поетика. Гигабајт пута време, без икакве интерпункције која би значила обзир, то је формула. Брзина је бог, обзир је богохулно успоравање…А све је почело формулом: Маса пута убрзање.