Право на сопствену реч

„We do it for you” (Радимо то за вас) мото је изложбе сликара Милана Цветковића која је 10. октобра отворена у Студентском културном центру у Београду и која на ироничан начин говори о свету у коме живимо и о данашњем тренутку, где индивидуа има све мање права на сопствену реч. Изложба обухвата уља на платну, сериграфије и миксовану технику са мотивима удице, а тематика изложбе је додатно наглашенапаролама на енглеском језику („За вашу срећу”, „За вашу безбедност”, „За вашу слободу”).

Уметник који већ годинама ствара у Француској, а у последње време и овде, намерно се поиграва енглеским језиком, како би указао на униформисаност света коју намеће глобализација. То што се изложба временски поклопила са финансијском кризом у свету, па делује и као коментар те кризе, посебно му је задовољство, каже сликар коме је ово прва изложба у Београду после бројних излагања у свету.

Можемо ли ову изложбу да назовемо неком врстом манифеста против глобализације?

Мислим да уметник не треба да улази у категоризацију, али да свакако треба да буде сведок свог времена. Ја бих ову изложбу назвао критиком једног реда за који се испоставило да је крајњи неред. Моја критика глобализације је у томе што она не даје реч индивидуи. Да ли индивидуа уопште данас има моћ да било шта каже или само слепо следи пароле као из најгорих времена диктатуре? По мени, и глобализација је једна врста диктатуре. Људи који су на власти раде за наше добро, за нашу сигурност и срећу, а при том нас нико не пита да ли ми уопште желимо да они то раде за нас. Раскорак који ме и фасцинира и скандализује!

А они који траже право на сопствену реч су све усамљенији?

Они су стављени у једну врста гета, као Индијанци који немају никаква права осим да сачувају нешто од свог идентитета. Мислим да је најтеже уметницима од којих се тражи да раде нешто што ће бити политички коректно мада је историја већ показала да то не води ничему. Сетимо се само соцреализма у Совјетском Савезу или времена Хитлера када су уметност и авангарда биле прогнане, а да и не говорим о спаљивању књига.

Ваша изложба није политички коректна. Шта је најважније за уметника данас?

Осим што треба да буде сведок свог времена, за уметника је још важно да има сопствену иконографију и да буде истраживач, да се не задовољи темама које су већ као отворена врата. У вили Арсон у Ници, једној од ретких лабораторија модерне уметности, где сам се бавио истраживачким радом, схватио сам да је у уметности све могуће. Врло мали број мојих дела на овој изложби су слике и то је намерно. Један део радова су уља на платну, а остали су комбинација елемената технологије која нам је на располагању. То је једна игрица са елементима модерне технологије, уметничким потезом спроведених у један други корак или други смер. Не можемо да сликамо као у Рембрантово време, јер ни време ни могућности нису исте.

Као што је, како кажете, прошло и време када су се слике гледале само очима?

Да, данас је важније да сви наши капацитети буду отворени када гледамо једно уметничко дело. Очи, душа, али и додир са једном врстом културе који свако од нас има. Најпоразније за уметника је када људи са његове изложбе изађу равнодушни. Ја, међутим, не волим ни аплаузе без коментара. Сваки коментар, био он позитиван или негативан, добродошао је. А наравно суштина којој сваки уметник тежи јесте да његова изложба некога истински дотакне.

Ваше поигравање енглеским паролама је чиста иронија?

Апсолутно. Свуда у свету окружени смо енглеским и постало је потпуно неважно говорити на сопственом језику. Данас је тако, сутра ћемо можда, због доминације на тржишту, почети све да пишемо на кинеском…

Ипак, ваша изложба оставља могућност за наду?

Она поручује да смо суочени са две могућности. Или ћемо заокружити тренутак који оклева између још непостојећег и већ доживљеног, посебан моменат у коме све изгледа могуће. То је тренутак који отвара врата ка суштинском капиталу људског постојања, који нас помирује и суочава са смрћу, љубављу и слободом. Онда ништа не може нити сме окрњити наш капитал наде. Или, у противном, можемо послушати сваки спољни утицај, сваку иницијативу противречну са нашом сопственом вољом, кад постајемо пасивни посматрачи и глумци улога које су нам додељене мимо наше воље, улога које нас доводе на праг неподношљивог царства охолости.

Ви лично сте већ заокружили прву могућност?

Наравно, јер она друга је за уметнике, као и за све мислеће људе уосталом, неподношљива.

Гордана Поповић

----------------------------------------------------------

Уметничке фазе

Милан Цветковић је рођен у Београду, али је дуги низ година живео у Француској и Мароку. Студирао је уметност у Паризу, а на првој изложби у овом граду запазио га је познати француски критичар и у књизи „Фигурације од шездесетих година до данас” сврстао га у исту групу уметника у коју спада Jim Dine Cardenas. У исто време позната колекција Heinz у Америци купује његове радове, а неке од његових слика купио је и садашњи краљ Марока. Његова прва уметничка фаза била је везана за концепт фигурације оријенталног света да би касније уследила фаза у којој се форсира концепт манипулације. Излагао је у Француској, Италији, Америци, Швајцарској. Данас живи и ради између Париза и Београда. Изложба у СКЦ-у биће отворена до 25. октобра.