Pravo na sopstvenu reč

„We do it for you” (Radimo to za vas) moto je izložbe slikara Milana Cvetkovića koja je 10. oktobra otvorena u Studentskom kulturnom centru u Beogradu i koja na ironičan način govori o svetu u kome živimo i o današnjem trenutku, gde individua ima sve manje prava na sopstvenu reč. Izložba obuhvata ulja na platnu, serigrafije i miksovanu tehniku sa motivima udice, a tematika izložbe je dodatno naglašenaparolama na engleskom jeziku („Za vašu sreću”, „Za vašu bezbednost”, „Za vašu slobodu”).

Umetnik koji već godinama stvara u Francuskoj, a u poslednje vreme i ovde, namerno se poigrava engleskim jezikom, kako bi ukazao na uniformisanost sveta koju nameće globalizacija. To što se izložba vremenski poklopila sa finansijskom krizom u svetu, pa deluje i kao komentar te krize, posebno mu je zadovoljstvo, kaže slikar kome je ovo prva izložba u Beogradu posle brojnih izlaganja u svetu.

Možemo li ovu izložbu da nazovemo nekom vrstom manifesta protiv globalizacije?

Mislim da umetnik ne treba da ulazi u kategorizaciju, ali da svakako treba da bude svedok svog vremena. Ja bih ovu izložbu nazvao kritikom jednog reda za koji se ispostavilo da je krajnji nered. Moja kritika globalizacije je u tome što ona ne daje reč individui. Da li individua uopšte danas ima moć da bilo šta kaže ili samo slepo sledi parole kao iz najgorih vremena diktature? Po meni, i globalizacija je jedna vrsta diktature. Ljudi koji su na vlasti rade za naše dobro, za našu sigurnost i sreću, a pri tom nas niko ne pita da li mi uopšte želimo da oni to rade za nas. Raskorak koji me i fascinira i skandalizuje!

A oni koji traže pravo na sopstvenu reč su sve usamljeniji?

Oni su stavljeni u jednu vrsta geta, kao Indijanci koji nemaju nikakva prava osim da sačuvaju nešto od svog identiteta. Mislim da je najteže umetnicima od kojih se traži da rade nešto što će biti politički korektno mada je istorija već pokazala da to ne vodi ničemu. Setimo se samo socrealizma u Sovjetskom Savezu ili vremena Hitlera kada su umetnost i avangarda bile prognane, a da i ne govorim o spaljivanju knjiga.

Vaša izložba nije politički korektna. Šta je najvažnije za umetnika danas?

Osim što treba da bude svedok svog vremena, za umetnika je još važno da ima sopstvenu ikonografiju i da bude istraživač, da se ne zadovolji temama koje su već kao otvorena vrata. U vili Arson u Nici, jednoj od retkih laboratorija moderne umetnosti, gde sam se bavio istraživačkim radom, shvatio sam da je u umetnosti sve moguće. Vrlo mali broj mojih dela na ovoj izložbi su slike i to je namerno. Jedan deo radova su ulja na platnu, a ostali su kombinacija elemenata tehnologije koja nam je na raspolaganju. To je jedna igrica sa elementima moderne tehnologije, umetničkim potezom sprovedenih u jedan drugi korak ili drugi smer. Ne možemo da slikamo kao u Rembrantovo vreme, jer ni vreme ni mogućnosti nisu iste.

Kao što je, kako kažete, prošlo i vreme kada su se slike gledale samo očima?

Da, danas je važnije da svi naši kapaciteti budu otvoreni kada gledamo jedno umetničko delo. Oči, duša, ali i dodir sa jednom vrstom kulture koji svako od nas ima. Najporaznije za umetnika je kada ljudi sa njegove izložbe izađu ravnodušni. Ja, međutim, ne volim ni aplauze bez komentara. Svaki komentar, bio on pozitivan ili negativan, dobrodošao je. A naravno suština kojoj svaki umetnik teži jeste da njegova izložba nekoga istinski dotakne.

Vaše poigravanje engleskim parolama je čista ironija?

Apsolutno. Svuda u svetu okruženi smo engleskim i postalo je potpuno nevažno govoriti na sopstvenom jeziku. Danas je tako, sutra ćemo možda, zbog dominacije na tržištu, početi sve da pišemo na kineskom…

Ipak, vaša izložba ostavlja mogućnost za nadu?

Ona poručuje da smo suočeni sa dve mogućnosti. Ili ćemo zaokružiti trenutak koji okleva između još nepostojećeg i već doživljenog, poseban momenat u kome sve izgleda moguće. To je trenutak koji otvara vrata ka suštinskom kapitalu ljudskog postojanja, koji nas pomiruje i suočava sa smrću, ljubavlju i slobodom. Onda ništa ne može niti sme okrnjiti naš kapital nade. Ili, u protivnom, možemo poslušati svaki spoljni uticaj, svaku inicijativu protivrečnu sa našom sopstvenom voljom, kad postajemo pasivni posmatrači i glumci uloga koje su nam dodeljene mimo naše volje, uloga koje nas dovode na prag nepodnošljivog carstva oholosti.

Vi lično ste već zaokružili prvu mogućnost?

Naravno, jer ona druga je za umetnike, kao i za sve misleće ljude uostalom, nepodnošljiva.

Gordana Popović

----------------------------------------------------------

Umetničke faze

Milan Cvetković je rođen u Beogradu, ali je dugi niz godina živeo u Francuskoj i Maroku. Studirao je umetnost u Parizu, a na prvoj izložbi u ovom gradu zapazio ga je poznati francuski kritičar i u knjizi „Figuracije od šezdesetih godina do danas” svrstao ga u istu grupu umetnika u koju spada Jim Dine Cardenas. U isto vreme poznata kolekcija Heinz u Americi kupuje njegove radove, a neke od njegovih slika kupio je i sadašnji kralj Maroka. Njegova prva umetnička faza bila je vezana za koncept figuracije orijentalnog sveta da bi kasnije usledila faza u kojoj se forsira koncept manipulacije. Izlagao je u Francuskoj, Italiji, Americi, Švajcarskoj. Danas živi i radi između Pariza i Beograda. Izložba u SKC-u biće otvorena do 25. oktobra.