Ко ће размрсити београдску петљу

Александар Вучић је већ дуже време говорио да треба опет изаћи на београдске изборе. Али они који имају власт у СНС-у, притискали су га да се владајућа већина формира са неком од Несторовићевих фракција. Али када члан напредњака и шеф државе лепо замоли своје колеге из Председништва СНС-а да му услише молбу, они то гануто прихвате. Може то да се схвати и овако: Вучић једнако одолева, како страним, тако и домаћим притисцима, нарочито ако долазе од његових људи.

Као и обично, Вучић је чекао крај законског рока за формирање градске власти у престоници да би Председништво СНС-а донело одлуку која је, наравно, његова. То је Вучићев добро познати манир и приликом састављања влада и доношења осталих кадровских решења, и увек се показује као пун погодак. Тим одуговлачењем подиже тензију у јавном мњењу које се усијава до последњег часа, што има снажан маркетиншки ефекат, сличан ишчекивању главне рокенрол или народњачке звезде да изађе на бину.

Таквим одуговлачењем, политичким противницима не даје времена да се саберу и стварају своју стратегију, што је антитеорија политичког релативитета: опозиција добија време док се Вучић наизглед премишља, али га заправо губи, јер су сви рефлектори уперени у њега, чиме се истовремено означава старт кампање. То је показао и јуче, а како рече Александар Шапић, кампања почиње већ данас. Одмах пошто је замолио своје да прихвате његову молбу и поново изађу на изборе у Београду, у посету му је стигао Виктор Орбан. Како је мађарски премијер исувише озбиљан играч да би се одазвао на позив и дотрчао из Будимпеште, ствар је договорена раније, што ће рећи да је Вучић пажљиво планирао сваки потез. На другој страни, његови сарадници, нарочито они по дубини, такође чекају одлуку, а за то време, он пажљиво детектује степен њихове лојалности која по правилу расте.

Да је овај сценарио написао много раније, сведоче његове изјаве о томе да би уласком двојице Несторовићевих расколника лако склопио већину, али да она не би имала легитимитет. Зашто је то понављао, како он, тако и Ана Брнабић? Чега се сетио Вучић? Наравно, избора 2008. године, када је потписан коалициони споразум између СПС-а, радикала и ДСС-а, по којем је део пакета било и место градоначелника Београда, намењено управо Александру Вучићу.

Ту кампању су социјалисти започели молебном за Слободана Милошевића, а демократе тужбалицама над својом судбом клетом у време деведесетих и рахметли Слобе, али када су стигли изборни резултати, у постизборну комбинацију се умешао тадашњи амерички амбасадор Камерон Мантер. У друштву Мирослава Мишковића и још неколико црвених тајкуна, превео је Ивицу Дачића ка Тадићу, чиме је формирана влада демократа и социјалиста, уједињених у болу за Милошевићем и Ђинђићем. Иронија је да је тада Ивица Дачић прекршио не само коалициони споразум већ и вољу грађана у Београду. Вучић је изигран и није постао градоначелник, поставши колатерална штета претрчавања Ивице. У игри сенки српске политике, заборавља се још једна иронија. У фотељу првог човека Београда тада је сео Драган Ђилас и, ако ми на врата није закуцао угледни доктор Алцхајмер, не сећам се да је Ђилас тада говорио о легитимитету његовог избора и прекрајању воље грађана.

Наравно да се Вучић тога јако добро сећа и зато током јучерашњег обраћања нимало случајно није рекао и ово:

– Боље је и да изгубите власт и боље је шта год хоћете да се догоди, него да учествујемо у тој врсти крађе избора какву је Србија видела 2008. године.

Било је то пре 16 година, али је судбина поново спојила Вучића, Дачића и Ђиласа на београдском терену. Овога пута у различитим улогама.

Ономад, Вучић је после формирања коалиције жутих и црвених на свим нивоима, уз помпезно национално помирење Бориса и Ивице, напустио место генералног секретара Српске радикалне странке, саопштивши своју одлуку управо испред Старог двора. Постоји још један разлог зашто ће на овај догађај током предстојеће кампање Вучић подсећати са нарочитим задовољством, како Ђиласа, тако и Дачића, а нарочито јавност. Наиме, растајући се од радикала, пала је ту и понека суза, Вучић је вратио свој одборнички мандат у Скупштини града, што је створило велики капитал у његовој политичкој каријери. Можда и највећи, јер тада нико не би дао превише кинте, вероватно ни он сам, кладећи се да ће постати најмоћнији политичар у земљи.

Напротив, држећи се демократских принципа као пијан плота, у време када му политичке карте нису биле ни најмање наклоњене, јер се непосредно после тога прикључио Томиславу Николићу и Српској напредној странци, Вучић сада с правом може поставити питање ко има истински легитимитет да говори о изборним крађама, прекрајању воље грађана и стварању владајуће већине у престоници. Што наравно не значи да није пажљиво ишчитао извештај ОДИХР-а, а како сигурно јесте свако слово, то може бити лековито и за њега самог, јер ће га подсетити да морални потези у политици, ма како то банално звучало, вреде више од леденог прагматизма и технологије владања доведене готово до савршенства.     

Да ли ће битка за Београд бити жестока? Свакако, јер је питање како ће се понашати ненавођени пројектил звани доктор Бранимир Несторовић и сецесионисти са листе „Ми – Глас из народа”. Као највеће изненађење протеклих избора, свакако неће проћи као бос кроз јутарњу росу и емисију „Актуелности” на Хепију.

Најављујући формирање народног покрета за државу, Вучић ће покушати да још више повећа рејтинг напредњака, који каска за његовом личном популарношћу, а коју он потом, кроз Шапића као медијум, преноси на Београд. Том покрету ће се вероватно придружити Милица Заветница, што ће бити везано са њеним највероватнијим уласком у владу, што може бити политички уносније за Вучића него покушај кокетирања са грађанистима, као у случају заборављене Гордане Чомић.

Биће ту још сигурно много кадровских изненађења, нарочито ако Драган Ђилас, уместо себе самог, истури као маску листе „Србија против насиља” легендарног Дејана Бодирогу. Тако бар најављују провладини таблоиди. Али ако Ђилас замени Владимира Обрадовића, доказаће да Обрадовић није био добар кандидат за градоначелника и тиме ће још више обесмислити оптужбе против власти за изборну крађу. Ако Бодирога уђе и игру, Вучић сигурно има решење за његово удвајање. Уосталом, студира за кошаркашког тренера.

Ивица Дачић ће, као и увек, бити онај од кога много тога зависи. Ако је током прошлих избора био дисциплинован од Вучића, постизборно стање је показало да траје процес Дачићеве ресоцијализације. Истраживања јавног мњења ће показати да ли СПС добија више ако јаше сам, или ће синергетски ефекат бити већи њиховим уласком у народни покрет или неку врсту Вучићевог народног фронта.

Коалиција „Србија против насиља” ће покушати да увећа свој добар резултат у Београду заједно са Милошем Јовановићем, али је право питање чије гласове узима евроскептични Милош. Да ли начиње напредњаке, да ли патриотске остатке Народне странке, коју је, после оставке Вука Јеремића, преузео Владан Гајић, или дверјанске, Бошка Обрадовића. Или, можда, Јовановић врши тихо преузимање гласача „Србија против насиља”, по моделу Коштуница?

Како су се Вук Јеремић и Бошко Обрадовић повукли са чела својих странака после изборног фијаска, њихов без икакве сумње морални чин их можда врати у другом агрегатном стању у политику много брже него што су и сами претпостављали.

Ко ће размрсити београдску петљу? Гужве су несносне, слутим доста нових саобраћајаца!