Све, све, али занат

Први мај мирише на роштиљ и логорску ватру, док на уранку његови поклоници играју раднички плес као Индијанци! Остали су без својине, права и замашћених погона који су производили тракторе, комбајне или бродове, памтећи у магли радничке идеје које су испариле, ваљда заједно с оним густим црним димом из фабричких димњака који је некад био симбол тешке индустрије и напретка. Данас би ти димни сигнали били повод за еколошке протесте, док се наследници оних старих трудбеника сада налазе у резерватима, поређани по стерилним канцеларијским боксовима од плексигласа.

Празник рада преживео је рад. Маше се заставама, окреће се прасенце и гусла се носталгично о радничким правима, о времену кад су на паркингу ИМТ-а биле паркиране стотине аутомобила марке „застава”. Металци су тада на посао долазили колима, а кроз фабричку територију путовали су од хале до хале интерним аутобуским линијама. Била је то САО индустрија!

Да ли онда данас постоји радничка класа или само пљујем низ ветар? Постоји, наравно, али не у романтичарско-самоуправном смислу. После фазе слобизма, у којој су фабрике обогаљене санкцијама, у доба досизма претворене су у пусте, оронуле хале, јер почетак демократске транзиције не дозвољава убрзани привредни развој, већ – застој. Тек је у доба Вучићеве власти обављена реиндустријализација, отворено је око 200 фабрика широм Србије, а као магнет за стране инвеститоре послужиле су државне субвенције.

И изглед и дизајн класичног радника су промењени. Више не носе плаве мантиле. Не улазе у фабрику сазидану од дебелих цигала, већ монтажну, а уместо да се изљубе са стругом – улогују се на рачунар. Радник данас седи, ћути и типка по компјутеру. А синдикати? Да ли уопште постоје? Они репрезентативни су у дилу с власницима, наравно. Пара врти где Алија Сиротановић неће! Где су испарили стари социјалистички директори? Они што су градили фабрике, делили станове и држали говоре, од зимског распуста до пролећа раног? Данашњи директори су дискретнији. Не граде фабрике, него „брендове”. Не запошљавају раднике, него „људске ресурсе”. Не дају станове, него одржавају мотивационе говоре и деле ваучере за тим билдинг и понеки излет.

Постоји ли онда радничка солидарност? Да, али у машти. Најчешће се своди на заједничко гунђање на паузи за кафу и дискретно прослеђивање огласа за посао колеги који вам се свиђа или смета, зависи од стратегије и карактера.

Заиста, некада си знао где радиш. Фабрика, хала, погон, медијска империја. Данас се ради на пројектима. Комуницира мејловима. Где је нестала тешка индустрија? Отишла је тамо где је рад јефтинији, а дим мање смета. Димњаци су срушени, а фабрике претворене у шопинг-молове. Уместо произвођача, створена је еволутивна врста потрошача. Радници су постали купци! Спавају да би сутра могли да раде, а у ретким тренуцима слободног времена троше новац на бесмислице. То је опсесивно-компулсивна радња која маскира наше убрзане животе.

Али постоји парадокс који би и друг Маркс изучавао, да којим случајем васкрсне. У Србији данас човек не може да нађе молера. Ни столара. Ни електричара. Добар ауто-механичар сматра се ванземаљцем. А водоинсталатер постаје важнији од хирурга. Ако вам пукне цев, то је горе од елементарне непогоде. Цунами прође, али вода из цеви не престаје да цури. Мајстор долази као да је призвани дух из боце. Наравно да не стиже одмах, него сутра. Најчешће – мало морген! То „сутра” постаје филозофска категорија, нешто између вечности и наде.

Поверићу вам једну тајну, нека остане међу нама. Треба да окречим стан и направим неколико ситних преправки. Али, испоставља се да је то сложена операција, слична одласку у Мариупољ или Техеран. Преговарао сам с неколико часних молера и схватио зашто ти зидни сликари возе боље аутомобиле од колумниста. Чекају се као некада „трабант” у Источној Немачкој. Дакле годинама. Да ли да позовем робота? Могу, али оставиће ми зид у нијанси „софтверске грешке”. Да замолим да ми сврати вештачка интелигенција? Могу, али она или он, још нисам утврдио пол, објасниће ми историјат кречења. Али неће узети четку. Џабе трабуња, неће се прихватити ваљка. Хвала Свевишњем, не морам да сређујем купатило и електричне инсталације. Јер да је тако, зашао бих у зону антидарвинизма. Појео бих сам себе!

И сад долазимо до кључног питања: роботизација и развој вештачке интелигенције јесу потаманили послове где се много паметује, али класични радник или занатлија постао је неуништив! Колико је само светских економских и безбедносних форума, расправа у УН и подкаста техномилијардера пореклом из Силицијумске долине наговештавало масовну замену радне снаге скаламеријама. Испоставило се да та дигитална чудовишта умеју да победе Каспарова у шаху, пројектују савршене зграде, испаљују дронове, планирају стратегије економског раста и ратова. Прича се и да лече, али погрешно. Прича се и да многима пишу текстове. Али чик нека ми хоблују паркет или глетују зидове. Чак се и њихови створитељи, дакле врхунски ајтијевци, већ сматрају сувишним. Многи се жале да им следе откази. Ни новинаре не чека светлија судбина. И шта ћемо сад? Да ли је, дакле, боље бити колумниста или молер?

Колумниста фарба стварност речима. Добар молер фарба зидове бојом која покрива оно што никако не желите да видите. Колумниста чека инспирацију. Молер чека да се боја осуши и онда то дебело наплати. Колумниста има слободу да каже шта хоће, некад директом у главу, некад између редова. Зависи од околности. Молер има слободу да бира и нијансу и муштерију!

Кад боље размислим, молер је један од последњих правих уметника рада. Његов посао се види и, што је најважније, плаћа. А новинар? Његов текст се заборавља брже него што се окречи дечја соба.

Можда је то нова подела на класе. На оне који знају нешто да створе или поправе рукама и оне који знају нешто да напишу или филозофирају о томе. Први живе од рада. Други од коментара рада. Што ће рећи – залудан посао!

Кад већ набрајам послове који се код нас још не могу роботизовати, падоше ми на памет таксисти. Сматрам их последњим урбаним филозофима. Људи који знају све: где је гужва, где је рупа, где је држава! Ако је молер уметник зида, таксиста је песник раскрснице. Његова прича из хиљаду и једне ноћи, јер толико се путује с краја на крај Београда, не пише се. Она се приповеда, од тачке А до тачке Б, уз обавезно скретање на тему геополитике код првог семафора.

Таксирање ми се уопште не чини као лош посао. Сам си свој газда. Менаџер и радник у истој особи. Један од њих ми је испричао да му је син завршио медицину, али је кришом узео такси дозволу. Уместо да лечи људе, он их вози. Кад затреба, и до болнице. Далеко више зарађује, него да носи стетоскоп око врата.

За мање амбициозне, возач трамваја или аутобуса звучи као сасвим солидна опција. Ти тихи диригенти градске свакодневице некада су били наше комшије, рођаци и људи који су знали сваку станицу као да су на њој одрасли. Данас су многи од њих у Немачкој. Возе за берлински или минхенски ГСП. Запад им је отворио врата, а наши возачи су одјурили гасом до даске без повратне карте. Као и конобари, уосталом. Некада си конобара знао годинама, данас их јуре као да ће их драфтовати у НБА.

Пошто су и они отишли, у Србију су стигли неки људи. Издалека, неки свет, за мене туђ. Наиме, не знају српски. Шофери су углавном из Шри Ланке или Бангладеша. Шта ће им познавање града, кад имају гугл мапе? Тако смо постали необични сведоци глобализације у аутобусу на линији 16 и мултикултурализма на окретници!

Питам се, такође, шта би ми фалило да, уместо лаптопом, управљам трамвајем? Да уместо курсора померам композицију кроз град, да уместо пасуса имам станице, да уместо коментара чујем звоно. Тамо бар знаш где идеш. Имаш шине и правац. У колумни скрећеш где стигнеш и надаш се да ће неко с уздахом одушевљења да те прати. Возач трамваја, рецимо, не мора да буде духовит. Довољно је да стигне на последњу станицу. И да га неки кретен не нападне металном шипком. Кажу да ни плата није лоша.

Слутим да је то следећи корак у еволуцији рада: повратак конкретној шљаци. Четки, волану, шрафцигеру, шинама, маказама... Неће ваљда вештачка интелигенција да ме ошиша или сузи панталоне. Следе, значи, занатска правила! Јер док ми пишемо о Србији и свету, мудрији га возе, фарбају и поправљају. Да ли је онда рационалније имати диплому, став или занат? Залуд се питам, мозгање не може да ми поправи бојлер!

Шта се до данас променило од народних приповедака које је забележио Вук Караџић? Ништа. Све, све, али занат!