Ко­за­ра пам­ти де­цу стра­да­лу од уста­ша

Ко­за­ра – Ко­ли­ко год бу­дем жи­вео, ни­ка­да не­ћу схва­ти­ти људ­ски ум ко­ји је де­цу за­тва­рао у ло­го­ре, звер­ски уби­јао, из­глад­њи­вао, одва­јао од мај­ки, те­рао да ра­де те­шке по­сло­ве, па­лио и ба­цао у ре­ку, да би за­мет­нуо сва­ки траг о њи­хо­вом по­сто­ја­њу. Не­ста­ла су, та­ко, се­ла и гра­до­ви, по­ло­мље­на и осу­ше­на по­ро­дич­на ста­бла, а ту­га нај­бли­жих над­ви­си­ла Ко­за­ру, го­во­рио је Или­ја Ива­но­вић из Гор­њих Под­гра­да­ца, ко­ји је не­дав­но пре­ми­нуо.

Он је имао 14 го­ди­на ка­да је у ма­ју 1945. го­ди­не, то­ком про­бо­ја по­след­њих ло­го­ра­ша, по­бе­гао из Ја­се­нов­ца.

„У ло­го­ру је по­сто­јао сек­тор ’де­ца’. То ни­ка­да и ниг­де у све­ту исто­ри­ја ни­је за­бе­ле­жи­ла. Е, ја сам имао ло­гор­ски кар­тон на ко­јем је пи­са­ло, Или­ја Ива­но­вић, ло­гор ’Ја­се­но­вац’, оде­ље­ње ’де­ца’. Ме­ни је суд­би­на од­ре­ди­ла да пре­жи­вим и све­до­чим о стра­шним зло­чи­ни­ма над срп­ском де­цом са Ко­за­ре у уста­шким ло­го­ри­ма смр­ти”, че­сто је го­во­рио Ива­но­вић, све­док тра­гич­не исто­ри­је.

Ње­го­ве ре­чи по­на­вља­ли су и под­се­ћа­ли на њих уче­сни­ци ча­са исто­ри­је, сре­ди­ном ју­на, ис­пред спо­ме­ни­ка „Ра­ње­на пти­ца” на Јо­ки­ном бр­ду у Гор­њим Под­град­ци­ма. Де­ца из пот­ко­зар­ских се­ла, сва­ког ју­на, у вре­ме ових обе­ле­жа­ва­ња, до­но­се пољ­ско цве­ће и ста­вља­ју на овај спо­ме­ник, из­гра­ђен од оруж­ја за­ли­ве­них це­ви, без оки­да­ча и му­ни­ци­је, на ко­јем пи­ше „Де­ци Ко­за­ре ко­ја се ни­су вра­ти­ла из ра­та”. Ов­де де­ца, шко­лар­ци из Под­гра­да­ца, Со­вја­ка, Ми­ло­ше­вог Бр­да, Ја­бла­ни­це, Тре­бо­вља­на, Вр­ба­шке, па­жљи­во слу­ша­ју при­че о де­ци ра­ње­ног де­тињ­ства, чи­та­ју пе­сме и па­ле све­ће.

Овај спо­ме­ник, је­дин­ствен у све­ту, 1984. го­ди­не из­гра­дио је То­не Све­ти­на, скулп­тор из Сло­ве­ни­је. То је био ње­гов глас и умет­нич­ки из­раз под­стак­нут ак­ци­јом ко­ју је во­дио но­ви­нар и књи­жев­ник Ма­ри­но Зурл. Он је у ју­го­сло­вен­ској ак­ци­ји „Аре­на тра­жи ва­ше нај­ми­ли­је”, под дру­гим ту­ђим име­ном и иден­ти­те­том, про­на­шао и Ко­за­ри вра­тио 178 де­це. Та­ко је на­ста­ла мо­но­дра­ма „Јо­ка, кћи ко­за­рач­ка”, ко­ја је ов­де, у ам­фи­те­а­тру од ка­ме­на, са спо­ме­ни­ком у сре­ди­ни, че­сто из­во­ђе­на. По овом драм­ском де­лу, и бре­жу­љак у за­се­о­ку Пе­ји­ћи до­био је име Јо­ки­но бр­до.

„Са под­руч­ја Гра­ди­шке, из ра­та се ни­је вра­ти­ло 5 415 ма­ли­ша­на, до 14 го­ди­на. То је ко­ло­на од 50 кр­ца­тих ауто­бу­са де­вој­чи­ца и де­ча­ка од­ве­де­них у смрт. Због то­га, Гра­ди­шка, Ко­зар­ска Ду­би­ца, Ко­стај­ни­ца, Но­ви Град, При­је­дор, це­ла Ко­за­ра и Кне­шпо­ље или по­ље не­во­ље, ка­ко је ово ме­сто до­жи­вео Скен­дер Ку­ле­но­вић, ни по­сле 80 го­ди­на ни­су до­сти­гли пред­рат­ни број ста­нов­ни­ка”, ка­зао је исто­ри­чар Бо­јан Вуј­чић, ис­пред спо­ме­ни­ка „Ра­ње­на пти­ца”. Под­се­тио је да је у Дру­гом свет­ском ра­ту, на ши­рем под­руч­ју Ко­за­ре, у ло­го­ри­ма НДХ-а уби­је­но 23.000 де­це. О њи­хо­вим суд­би­на­ма на­пи­са­не су обим­не књи­ге и ро­ма­ни, сни­мље­ни фил­мо­ви... Њи­хо­ва и име­на њи­хо­вих ро­ди­те­ља, се­ла и го­ди­не ро­ђе­ња, ло­го­ре у ко­ји­ма су умо­ре­ни, при­ку­пио је и у књи­га­ма „Ра­ње­но де­тињ­ство” и „Рат и де­ца Ко­за­ре” за­пи­сао исто­ри­чар и књи­жев­ник Дра­го­је Лу­кић из Ми­ло­ше­вог Бр­да.  

Јел­ка Дој­чи­но­вић (104), бор­ки­ња Пе­те ко­зар­ске бри­га­де и по­след­њи жи­ви уче­сник бит­ке на Ко­за­ри у ле­то 1942. го­ди­не, ре­дов­но до­ла­зи на Јо­ки­но бр­до.

„Ни­је­дан рат у све­ту, по бру­тал­но­сти и ма­сов­ним ли­кви­да­ци­ја­ма де­це, ни­је до­сти­гао раз­ме­ре зла, као што су то учи­ни­ле уста­ше на Ко­за­ри, у Дру­гом свет­ском ра­ту”, ожи­ве­ла је Јел­ка се­ћа­ње на сво­је вр­шња­ке ко­ји ни­су до­че­ка­ли сло­бо­ду.

Њи­хо­ви спи­ско­ви на спо­ме­ни­ци­ма на Мра­ко­ви­ци, у При­је­до­ру, Ко­зар­ској Ду­би­ци, Тур­ја­ку, Кне­жи­ци, на Па­три­ји, Па­ле­жу, све­до­че о вре­ме­ну зла. У ме­сту Но­ско­вач­ка Ду­бра­ва, код Ви­ро­ви­ти­це, у Хр­ват­ској, не­дав­но је об­но­вљен спо­ме­ник на ко­јем су укле­са­на име­на 69 де­це са Ко­за­ре, од три ме­се­ца до три го­ди­не, ко­ја су у овом ме­сту, од ав­гу­ста до но­вем­бра 1942. го­ди­не, скон­ча­ла од гла­ди и бо­ле­сти. Уста­ше су то­ком офан­зи­ве на Ко­за­ру ов­де за­то­чи­ле 300 де­це и њи­хо­ве мај­ке ко­је су при­сил­но ра­ди­ле на њи­ва­ма, око­па­ва­ле ку­ку­руз, жње­ле жи­то, са­ку­пља­ле се­но, а са де­цом бо­ра­ви­ле у шта­ла­ма за сто­ку. Ве­ће срп­ске на­ци­о­нал­не ма­њи­не у Хр­ват­ској бри­не да овај до­га­ђај не бу­де за­бо­ра­вљен. Ис­пред спо­ме­ни­ка, сва­ке го­ди­не у ју­лу, ор­га­ни­зу­је се по­мен и час исто­ри­је.

Ка­да Ко­за­ра сва­ког ле­та озе­ле­ни, ка­да шу­ма за­ми­ри­ше, ову пла­ни­ну по­хо­де мно­ги да би на ду­гим спи­ско­ви­ма про­на­шли име­на сво­јих бли­жњих, жр­та­ва и бо­ра­ца Ко­за­ре.