Морамо да разговарамо о Кевину

Трибина о књизи „Морамо да разговарамо о Кевину” ауторке Лајонел Шрајвер, у издању „Лагуне”, одржана је у књижари Делфи у београдском  Студентском културном центру, а у разговору су учествовале Ивана Стевановић, директорка Института за криминолошка и социолошка истраживања, Вида Ракић Глишић, психоаналитичарка и психоаналитичка психотерапеуткиња, и Дајана Милованов, докторандкиња књижевности, ауторка поговора у овој књизи. Трибину је водила Тања Вучковић.

У роману „Морамо да разговарамо о Кевину”, непосредно пред свој шеснаести рођендан, 8. априла 1999. године, Кевин Качадуријан убио је седам школских другова, наставницу и радника у кафетерији. Непуне две године након тог фаталног четвртка, његова мајка Ева коначно је спремна да подели своја размишљања о догађајима који су водили масакру. У низу писама свом супругу Френклину, који више није с њом, она покушава да објасни трагедију и да разуме своју улогу у њеном стварању. То питање опседа Евине и мисли читаоца: да ли је за масакр криво дете јер је рођено зло, односно с поремећајем личности? Или је породица крива због погрешних начина васпитања, недостатка праве пажње и љубави? Књига је написана 2003. године, а 2011. по овој приповести снимљен је истоимени филм.

Постала је поново актуелна после трагичних догађаја у београдској школи „Рибникар” од 3. маја прошле године, који су снажно потресли читаво друштво. По речима Тање Вучковић, Лагуна је уприличила овај сусрет како би та врло осетљива тема била расветљена из угла једног књижевног дела.

Дајана Милованов нагласила је да је важно то што овај роман Лајонел Шрајвер има епистоларну форму, као и то што књижевница има мушко име, јер је иницијална рецепција ишла у смеру преиспитивања конструкта мајчинства управо из претпоставке тога да је писац мушкарац.

– Ово је шести или седми роман Лајонел Шрајвер и тек је с њим освојила пажњу шире читалачке публике, посебно у одређеним феминистичким круговима. Отвара читав спектар друштвених проблема, најпре у америчком друштву, који се нужно не тичу самог догађаја. Мајчинство је једна од његових кључних тема, а отвара и питања детињства, васпитања, односа природе и васпитања – истакла је Дајана Милованов.

Вида Ракић Глишић запазила је то да се ова књига чита у даху, упркос томе што је тема изузетно болна и нажалост блиска и нама:

– Читала сам је и доживела као асоцијативни след. Писана је у форми писама, жене која је изгубила сина, каквог је мислила да је имала и кога је у ствари губила откако га је родила. Њен син је починио масовни злочин у школи, али је убио и своју сестру и оца. Ми очекујемо од жене која је све то доживела да буде топла и уцвељена, али то је захтев за натчовека. Она је змај-жена, по неким мишљењима и хладна. Ако можемо да се ставимо у кожу те јунакиње, исто бисмо се осећали и понашали, а она нас неосетно позива да јој зађемо под кожу, иако тога и нисмо свесни, и мада смо уверени да нам се она не допада. Тај позив да разговарамо о Кевину, позив је да разговарамо о самима себи.

Правница Ивана Стевановић запазила је да бисмо можда боље разумели оно што нам се као друштву десило да смо читали прво издање ово књиге, а као неко ко се више од тридесет година бави кривичним правом истакла је огроман значај књижевности и уметности уопште.

– Нисам гледала овај филм, имала сам ту срећу да прво прочитам књигу. Мислим да морамо да се посветимо онима који имају снаге и способности да предвиде неке догађаје и да нам покажу у ком правцу као друштво и цивилизација можемо да идемо. Књигу препоручујем својим колегама, такође и родитељима, зато што се бави питањима родитељства, границама наше одговорности, као и тиме где се налазе друштво и држава када се јаве одређени сигнали за опасност.

Током исповести главне јунакиње Еве, „непоузданог приповедача”, која читаоца чак и подстиче на то да помисли како је управо она крива за трагичне догађаје, за емоционални злочин, поставља се питање коју то истину она износи, како је запазила Тања Вучковић, будући да је њено очекивање идеалног детета и мајчинства изневерено.

Подстакнута том констатацијом, Вида Ракић Глишић запазила је:

– Док сам читала роман, мени је већ на почетку било наговештено да је прималац писама одавно мртав. Мој утисак био је снажан у погледу тога да Ева, пишући писма, на неки начин свог покојног мужа одржава у животу. Она кроз писма наговештава шта би он рекао, он је и за нас на тај начин, жив, све до последњих страница док се јасно не каже како је убијен. Кад говоримо о мајчинству, важно је да се истакне оно што је Ева рекла, о начину на који су се она и њен муж заволели и волели, и колико јој је то значило. Она се питала хоће ли долазак детета покварити тај љубавни однос са мужем... Оно што се збива јесте да однос између ње и њеног сина, од рођења, буде типичан однос повишене агресивности, ми то називамо немотивисаном  деструктивношћу – рекла је психоаналитичка психотерапеуткиња Вида Ракић Глишић, објашњавајући:

– Нису сва деца анђели, нека су изузетно деструктивна. Постоје деца са немотивисаном убилачком деструктивношћу, већ у четвртој, петој години, док су са девет и 10 година већ истренирани садисти. Способна су да направе ситуације у којој ће њихов млађи брат или сестра несрећним случајем умрети и никада нико неће посумњати да је то био план. Моја асоцијација и јесте била да је Кевин једно од такве деце. Онда је тако тешко причати о двосмерности, која ипак увек постоји, у односу мајке и детета, али у неким ситуацијама тог ужасног потенцијала, много је тешко у двосмерној улици оптужити мајку. Људи су склони томе да у сусрету са тешким агресивцима реагују на начин саучешћа, да га пусте да ради то што ради, чиме оправдавају сопствено насилништво. Затим негирају или поричу да дете није анђео. Порицање је нешто на шта смо се сви опекли, то нас је кроз историју највише уназадило, што је и озбиљно питање моралности. Свако може да се сети порицања у свом животу, од тога да нас партнер вара до тога да је нашем детету потребна помоћ. Или оног колективног порицања дима из крематоријума, који је у вези са људима што су у њега ушли и више се нису вратили. Трећи механизам представљају осуда и строга критика, који имају функцију да кажу да је зло тамо негде далеко. Никада мало дете које се тако немотивисано агресивно понаша не смемо да строго критикујемо, већ га треба пратити из секунда у секунд – закључила је Вида Ракић Глишић.

Што се тиче личне и друштвене одговорности, Ивана Стевановић је приметила:

– Ева је одговорна особа, Кевин није бирао да буде рођен. И друштво мора да се суочи са тиме. Породица затим сноси одговорност за то што је „Кевин слао сигнале”. Полиција је била о томе информисана, као и школа, и сви су ћутали, јер је тако лакше. Одрасли су у обавези да препознају такве ствари и да реагују. Примарна одговорност за васпитавање деце јесте на родитељима. Они су изабрали да роде своју децу, а ако имају проблема, имају и обавезу да од државе затраже подршку. Са аспекта права, одговорност је лична. Ева није тражила помоћ, али ово је питање о друштву.

Затим је отворена дискусија о томе да родитељи често и траже помоћ, али је не добијају од институција, о томе да Ева није имала подршку мужа када је била реч о сину, док је преводитељка књиге Дијана Радиновић указала на то да је списатељица Лајонел Шрајвер бринула о томе да ли је, будући да сама није мајка, добро описала читав догађај. Један од закључака овог разговора, који је изнела правница Ивана Стевановић, јесте да јунакиња романа Ева није одустала од свог малолетног сина, да је наставила да га посећује. Такође, да је важно да постоји право у друштву, а не освета и одмазда, јер је много карика у друштвеном ланцу заказало...