Путовање у стварни свет

У име земље почасног госта – Италије, почасну реч на отварању 52. међународног Београдског сајма књига одржаће италијанска књижевница Флер Јеги, чију књигу "Пролетерка" је објавио београдски "Клио", у едицији "Грал". Флер Јеги рођена је у Цириху, а од 1968. године живи у Милану, где је објавила и своју прву књигу "Прст у устима".
Добитница је престижних европских награда "Бокачо" и "Багута", и ауторка је књига "Анђео чувар", "Водени кипови", "Блажене године под казном" и "Страх од неба". Занимљиво је да је њен роман "Пролетерка" добио назив по југословенском броду, којим главни јунаци одлазе на крстарење по грчким острвима. Књиге Флер Јеги преведене су на осамнаест језика, а критичари је оцењују као ауторку посебног сензибилитета и дубоког доживљаја света.

Шта је средишњи мотив Вашег романа "Пролетерка"?

То је прича о заједничком путовању оца и ћерке. Тачније, моја јунакиња говори о свом оцу, усамљеном, тужном и романтичном човеку. За младу девојку то путовање прво је важније искуство у свету. До тада, познавала је само окружење колеџа који је похађала. Годинама је понављала исте установљене ритуале спавања и заједничких пансионских ручкова, а путовање са оцем њен је први излазак у свет. Међутим, стварна блискост није постигнута између ово двоје људи, јер отац је требало да буде предусретљивији и пажљивији према младој девојци. Неком би могло да изгледа да између оца и ћерке у мојој књизи не постоји никаква љубав, али то би могла да буде и прича о једној врсти родитељске љубави. Ту је и слика брода "Пролетерка", крцатог различитим службеницима и званичницима, који су заокупили пажњу младе девојке. Она је желела да напокон упозна стварност, после година пансионског живота, а путовање са оцем било је у ствари најбоље образовање које је до тада стекла. Понекад је и најмањи помак ка спољашњој реалности вреднији за разумевање суштине од година проведених у најбољим колеџима. Ипак, туга је стални пратилац среће на животном путу.

Колико је ова прича аутобиографска?

Постоје елементи аутобиографског, али у мањој мери. Може се рећи да сам за своју књигу користила неке стварне догађаје, везане за путовање старим југословенским бродом који се звао "Пролетерка".

Пишете о усамљености, која може да буде цена за слободу. Како данас видите општу доступност различитих слобода?

Данашње младе девојке могу да раде шта год хоће. У време када сам ја била девојка све је било много строже. И када сам излазила из колеџа, нисам увек имала дозвољене изласке из куће, увече. А и када бих добила дозволу, морала сам да се вратим до поноћи. Данас је то потпуно другачије. Мој нећак је по целу ноћ одсутан од куће. За мене је то било незамисливо. Међутим, слобода је данас тако уобичајена, што је у неку руку боље. Али, за мене је откриће слободе било нешто потпуно ново у животу, нешто што ме је усрећивало. Данас искуства новога нису тако интензивна и јака. Као ученица у гимназији осећала сам се као затвореник. Био је то и лепо уређен "затвор" интернационалног колеџа у Швајцарској, испуњен девојкама из целог света, потпуно одвојених од мушкараца. Васпитавале су нас монахиње, католичка веронаука била је обавезна. Да бисте стигли на јутарњу мису, морали сте врло рано да устанете. Уопште ми није било лако. Из ове перспективе, мислим да је у таквом васпитању било нечег војничког. Тако нешто више уопште не постоји.

Да ли су понекад Ваша сећања на то време испуњена носталгијом?

Не, уопште нису. Али, једном сам отишла на место где је био тај колеџ и помислила сам колико је тамо у ствари лепо. У време када сам стално била тамо, ништа ми се није чинило привлачним. Али, тамо сам се вратила, између осталог, и због тога што се у близини налази психијатријска болница у којој је више од двадесет година био смештен чувени швајцарски писац Роберт Валзер. Због њега сам желела да видим то место. Мислим да Валзер није био болестан, већ врло усамљен. Имао је изузетно сиромашан и тежак живот. Валзер ми је близак јер је случај хтео да сам у време школовања живела врло близу њега, а нисам знала ко је он.

Поред Валзерових, чије књиге спадају у вашу омиљену литературу? Волите ли поезију, које очигледно има у Вашим сведеним, али вишезначним реченицама?

Хвала Вам. Волим да читам Мајстера Екхарта, Мартина Бубера, и волим поезију Џона Дона, на пример. Ту су наравно и Јосиф Бродски и Хуан де ла Круз. Одувек сам доста читала, и писала, још од времена гимназије. Али, тешко ми је да говорим о томе како пишем, више волим да то остане неизговорено.

Рођени сте у Швајцарској. Да ли себе сматрате Швајцаркињом или Италијанком?

Мислим да је језик на којем пишем мој матерњи језик, а пишем на италијанском. Помало говорим француски и немачки, али мој матерњи језик је италијански.

Које сте српске писце читали?

Много волим Иву Андрића. Читала сам "Сеобе" Црњанског и "Енциклопедију мртвих" Данила Киша, кога сам једном срела у Риму. Свиђају ми се Кишове књиге, често их изнова ишчитавам. Киш је прерано отишао. То је врло тужно. Он је велики писац.

Долазите ли сада први пут у Србију?