Пролазни жетон за Ирску

Са Ирском или без Даблина, Европа је изгледа решена да пронађе начин и у догледно време примени свој „устав“. Тим правцем усмеравају је догађаји. Живот јој све мање толерише функционисање „по принципу колективног председништва СФРЈ“.

 „Устав“ ЕУ је Споразум из Лисабона. Једна прашума ситних слова на убиствено великом броју страница, у чему је пронађен излаз када је документ који је назван „уставним“ одбачен на референдумима Француза и Холанђана. Споразум је, за разлику од уставног документа, удешен да не звучи судбоносно, те да се може усвајати и у парламентима чланица, уместо на референдумима. Међутим, Даблин је одабрао да и о „Лисабону“ упита ипак грађане – па су, после Француске и Холандије, и Ирци изненадили Брисел оним трећим „не“.

У међувремену, на источном рубу евроцарства, Руси су августа „одбранили“ Јужну Осетију и, користећи распетост маринаца САД у Авганистану и Ираку, Грузији конфисковали две аутономије. Уважили су њихове изјаве о једностраној независности и настанили их војском. Москва почиње да оспорава и све чешће опонаша Вашингтон.

Месец дана касније, громко је експлодирао амерички балон финансијског „просперирања“ на трампи зајмова за узету вересију. Пред Европом се отворило гротло неликвидности, претећи да за америчким повуче и европске банке – и, хтео не хтео, „клуб 27”, „више него тржиште, мање од сједињених држава“, или шта би већ све у својој садашњој недовршености била Европска унија – морао је да у минутима зна шта у вези с тим може учинити.

Два велика изазова, у размаку од месец дана, поништила су попустеевроадолесцента у израстању. Неко је требало да преузме одговорност и дејствује – овлашћен да је оно што ће рећи и учинити то што је „став Европе“. Интерпретација и примена њене претходно генерално утврђене политике. (Коме од њих да телефонирам, да бих чуо „став Европе“, цитиран је Кисинџер, још седамдесетих.)

Могућно је да су испити с Русијом и Америком бар за почетак положени, овај први прикладно политичком, други економском габариту еврозаједнице такве каква јесте. (Хвала богу те је дежурни Брисела био Саркози, похвалили су сами себе Французи!) Ипак, догађаји су потенцирали, нису умањили ургентност јачања извршних институција – председника, главног дипломате и дипломатске службе ЕУ.

Споразум из Лисабона требало би да уђе у примену ускоро, „до 2010”. Са задоцњењем од годину дана. Али, крећући тим смером, кола са „уставом“ поново морају кроз Ирску. Њени грађани немају „високе“, већ неке њима важне преокупације и око тога нису спремни на уступке. Слика расположења из јуна, из времена претходног изјашњавања, указује да већина упитаних не жели „да Ирска изгуби власт над порезима“, одрекне се забране абортуса, или „поткопа своју традиционалну неутралност“. Нема наговештаја да се у томе нешто променило, а то значи да је дежурни у председништву ЕУ, Саркози, позван да сам иступи с предлозима.

Председник Француске је рекордно много енергије уложио у „промашени“, и наговестио је да неће штедети напор ни поводом евентуално новог референдума. Вероватно, с јесени 2009.

(„Не можемо радити као што то сада чинимо, смењујући се сваких шест месеци!“, цитиран је Саркози.) Ако с победом у Ирској није почео мандат, Саркози верује да ће га с њом бар завршити, на скупу шефова држава децембра. Пролазни жетон пронађен је на самиту ЕУ у Бриселу, прошле недеље – сагласношћу да Ирци себе изузму из обавезе примене тврдог слова „Лисабона“, свуда где им таква обавеза не годи

(одбрана, социјална и етичка питања и порези). Али да пусте да караван прође, о чему ће се постарати влада Ирске – уколико јој врло амбициозни председник Саркози у томе својом марљивошћу не одмогне. Рецимо, пренаглашавањем директива.