И јесте и није нож под грлом

На фудбалском пољу у Љутице Богдана водиће се данас један од оних бојева за које се каже да је ударио јунак на јунака. Партизан има бод више од Црвене звезде, а мегдан ће да поделе на њеној земљи. Његовим исходом неће да буде окончан и рат за трон у српском фудбалу, али ће из њега победник да изађе осокољен, док ће поражени да настави уздрман.

Без обзира на ране, а оне су неизбежне у оба табора, пошто ће двобој да буде изнурујући, оне ће брзо да зацеле на ономе ко однесе сав плен. Партизан би одскочио на четири корака од свог најљућег такмаца и, мада се крај биткама још и не назире (уосталом, следи још један међусобан обрачун), иза себе би оставио противника на коњу, који храмље.

По товарима блага, које су унели у своју ризницу ове године, од како је настављена сезона, „црно-бели” могу да буду задовољни. Из сва четири окршаја су изашли руку пуних плена. Чак 11 пута су погодили мету, а огребани су четири пута (Јавор у Ивањици 1:0, ИМТ у Хумској 5:2, Радник у Сурдулици 2:1 и Железничар у Београду 3:1). То не улива само по себи богзна какво самопоуздање. Противници су им биле четири екипе са зачеља, дакле нису то неке мегданџије од којих се леди крв у жилама. Далеко од тога да су то успеси без значаја, али остварени су против супарника, који не могу да се упореде с оним, који ће Партизану да стане на црту данас у 17 ч.

Штавише, ни начин на који их је оборио на обе плећке није био убедљив, чак ни кад је коначан резултат био уверљив. До последњег тренутка је  водећи тим на табели стрепео да га не погоде у његову Ахилову пету. Избегао је да буде рањен и та четири дуела би требало да буду загревање и дизање форме за ово што му сада предстоји.

„Црно-бели” су јесенас, пред крај полусезоне, пали с коња, али су га узјахали и избили испред свих баш у одложеном окршају против Црвене звезде. Био је то њихов тренутак истине, јер су пре тог двобоја на четири узастопне утакмице само на једној дочекали крај у седлу. Изгледало је да ће у тешким ранама да се повуку на зимовање, али су заблистали кад се чинило да неће брзо да нађу мелем.

У комшилуку се нису радовали још од 18. априла 2017. Од тада нико од наших клубова није то поновио. То довољно говори о томе колико је тежак задатак пред Партизаном, који је ионако, у укупном збиру, у дебелом заостатку за „црвено-белима”. Учинак минулих поколења уочи сваког међусобног сусрета оштри Звездина копља. Али, свако ново суочавање је прилика да се ниво самодоказивања у тим њиховим спојеним судовима промени, да најави неку матицу, која би променила вишедеценијски водостај.

Игор Дуљај је указао да има доста фудбалера, којима ће ово бити први „вечити дерби”, па да им због тога ноге неће бити оковане реумом стеченом у прошлости. Суштински, нема кадровске проблеме, мада, по распрострањеном тренерском обичају, нипошто не жели да саошти ко ће бити у чети, коју ће да пошаље да похара Звездину тврђаву. На пример, није спорно да је Салдања први голгетер (води на листи стрелаца у лиги), али, с обзиром да је Баждар на последње две утакмице заиграо као препорођен, питање је да ли да од првог минута његово главно убојно оруђе буде можда и недовољно залечени Бразилац или да га чува за злу не требало, а да његова замена, на свежем таласу из претходна два кола, можда, буде цунами, који ће да разори Звездине бедеме.

Партизанов тренер је уверен да једни друге не могу да изненаде. Требало би баш много да се промеша шпил, па да се на талон извуку непознати адути. Његов тим не може преко ноћи да промени самог себе, да игра другачије, него до сада. Међутим, ниједна утакмица није под индигом прецртана претходна. Ето, у прошлом двобоју с Црвеном звездом, Партизан је, да ли намерно или стицајем околности (тадашњем тренеру његовог „вечитог ривала” Израелцу Бахару је само победа доносила потврду да заслужује да остане војсковођа „црвено-белих”), био више на својој половини, него што би се очекивало, тим пре што је тада био у бодовном заостатку, па му је потпуни успех био некако неопходнији. Завршило се с 2:1 после Партизановог вођства с два гола разлике, а та предност је могла да се истопи у самој завршници.

Милојевић, који се вратио да води Црвену звезду, није тренер, који по сваку цену шаље свој тим да јуриша. Без обзира на то, под његовом командом „црвено-бели” су рано стицали предност и касније је, с више или мање труда, повећавали. Притом су противници по положају на табели били неупоредиво тврђи ораси од оних које је Партизан морао да крцка.

Међусобни окршај је, као и увек, права прилика да се види ко колико од њих вреди у том тренутку. И једни и други имају чему да се надају, а и да, без обзира како ће се вечерас завршити, граде планове ка титули. Партизан, узгред речено, није био првак још од 2017, а баш од тада ниједном није савладао Звезду на њеном терену. И једној и другој екипи нож и јесте и није под грлом, јер с поразом неће потонути изгледи да се буде првак, као што ни победа неће бити знак да се почне са шампионским слављем.