Хорор на српски начин

Ако писац у наслову своје књиге напише „Чим преживим овај роман” шта читалац да помисли сем: „Ух, шта тек мене чека?!” Ипак, пошто је радозналост јача, узимамо у руке најновију књигу Мирјане Ђурђевић управо са тим насловом – „Чим преживим овај роман” – који је за Сајам књига објавила „Агора” из Зрењанина, и откривамо да зебњи нема места. Још смо живи, хвала Богу, али пуни горког смеха. Наиме, Мирјана Ђурђевић је написала књигу која је, као и њене претходне, везана за неку од горућих тема наше свакодневице. Овога пута реч је о корупцији у здравству, а смех је горак јер докле год је здрав, човек и не помишља на све оно што га чека док не стигне (ако стигне, и на време) до (правог) доктора…

На корицама романа једна од наших најпознатијих и најпопуларнијих списатељица написала је „Ultimate fight: Српско социјално против детективке Хари & vice versa”. Паметном доста, уз још неколико података од којих су главни ти да је поново на потезу Ђурђевићкина славна детективка Харијета која не само да има задатак да пронађе ко је серијски убица доктора са онкологије, него и мучи своју муку – како да дође до доктора који ће њу оперисати јер се сумња да има рак на дојци. И као у претходним романима Мирјане Ђурђевић „Убиство у Академији наука”, „Први, други, трећи човек”, „Паркинг светог Саватија”…, тако се и у књизи „Чим преживим овај роман” појављују типови наше свакодневице, мутиводе, алавци на лову, родољупци „до последње паре”, кукавице и неспособњаковићи. И сви, углавном, уз скуте власти.

Ја преживех Ваш роман, и још уживах у њему. Видим, и Ви преживесте...

Драго ми је због Вас, није ми ни била намера да лишавам живота читаоце. Себе још мање. Овај роман није преживела једино неколицина ликова.

Окарактерисала бих га као крими-хорор, па још на српски начин. Убитачна комбинација, зар не?

Да, кључно у тој квалификацији је „на српски начин”. То прво значи да ће једна половина читалаца сваког убицу којег им сервирате доживети као Зороа Осветника и понудиће се да му буду јатаци, без обзира на тему о којој се говори и о каквом се убици и/или жртвама ради, вазда смо подељени пола-пола. Узгред, за тим јатаковањем нема никакве потребе, јер убицу нико и не јури, а понајмање моја детективка. „На српски начин” значи и то да је у овој земљи све доведено до толиког апсурда да можеш једино да се смејеш од муке, у блажим ситуацијама да псујеш. Овај роман је, укратко, пародија на медицинске трилере, који је од изворног жанра позајмио једино место – догађа се у болници, и неке елементе радње – има и мртвих! Корумпираних доктора, дакле сасвим српски. Можда би могло да се каже и црна сатира?

„Обрадили” сте у Вашим псеудокримићима Академију наука, дијаспору, политику, сада сте своју детективку Харијету поставили у лекарски миље. Откуда Вам инспирација?

Рекла бих да ту „инспирацију” трајно поседује сваки грађанин Србије којег мука, макар у питању била и најобичнија кијавица, повремено потера у било који дом здравља или болницу. Са озбиљношћу здравственог проблема и „инспирација” најчешће расте, али су пацијенти невиђене улизице па о томе не говоре својим докторима у лице, већ вечито иза леђа. Моја је дијагноза хронична аверзија према „ауторитетима” свих врста, па тако...

Није, ваљда, баш све тако црно, знам и за светле примере пожртвованих лекара. С друге стране, зар није нонсенс када Београђани гласају да америчку донацију не добије београдско здравство, већ Дом омладине! Дођу уврнути, некако, и пацијенти...

Наравно да има дивних лекара. У већини случајева то су врло пристојни и фини људи, а финим људима није место у мојим романима. Не би имали унутра шта да раде, какав пристојан свет може имати посла с једном приватном детективком? Серијал о Харијети одржава се на онима другима, без обзира на занимање и стручну спрему, нису то мере за финоћу. Да не помињем оне ретроизразе, част, поштење... Скоро сам читала о једној лекарки која је држала колегиницу месецима на боловању, док је ова била – у затвору! А све да утамничена докторка не би изгубила посао, јер ваљда после неког времена проведеног на издржавању казне аутоматски добијаш отказ. Па заиста не знам коју бих од њих две радије изабрала за свог лекара!

А што се тиче фасаде Дома омладине и возила хитне помоћи, то је било СМС гласање, чини ми се. Гласали су, дакле, млади, они су, знате, бесмртни, или бар тако још увек мисле, њима хитна помоћ ’не треба’. Резултате је ’наместио’ онај ко је начинио пропозиције. Да су гласови скупљани „ручно”, од врата до врата, једночланих домаћинстава на пример, била би друга прича. Знам да српске бабе обожавају мобилне телефоне, али су јако трапаве са СМС порукама.

Познати сте по томе да антиципирате ствари које ће се догодити. Роман је изашао пре десетак дана а управо читамо по дневним новинама о привођењима и сменама због злоупотреба и корупције по београдском здравству! Транзиција у којој смо Ваша идеална инспирација?

Да, чим преживим ову транзицију почећу да пишем неке дебеле, озбиљне књиге о лептирима и белим лалама. Још боље, уопште више нећу писати!

Забранили сте млађима од 50 година да га читају. Али, стварност их више плаши, Ваш роман опомиње. Чему забрана?

Чиста провокација. Људи воле „забрањене” ствари. Желела сам само да привучем млађе читаоце. Оне од четрдесет пет. Да прочитају на време, и припреме се, јер педесета вреба, иза угла. Шалу на страну, уколико сте дотле и имали среће, ту негде тело почиње природно да шаље сигнале, позива на повећану бригу о здрављу. Први пут се ушинете, купите апарат за мерење притиска... У том смислу ово заиста јесте роман за педесетогодишњаке и старије. Пре неколико година један студент ми је, забринут за мајку коју је чекала операција, сасвим озбиљно изрекао следећу реченицу: „Добро, професорка, ја схватам да је она већ стара жена, има четрдесет и седам, и да су ту те болести...” Хтела сам да га згромим, и у мајчино и у своје име. Опет, са његове тачке гледишта, ми смо, сасвим логично, зреле за отпис. Не, не, није то литература за младеж, могуће да би се насмејали и забавили на површинском слоју и то је све.

Шта бисте предвидели у нашем здравству после Ваше књиге?

Ништа. Неће ни моја ни било каква књига ништа променити у здравству. Сем, привремено, душевног стања пацијената-читалаца. Набоље.