Кестен нема ко да покупи

Козарска Дубица – Подаци из Матичног уреда Козарске Дубице, мале општине у Републици Српској, говоре да на овом подручју више људи умире него што се роди. За првих девет месеци ове године умрло је чак 79 Дубичанаца, а број порођаја жена из овог подручја, забележених у приједорском породилишту износи тек 31. Како Козарска Дубица нема породилиште, неке пацијенткиње се упућују и у суседну Градишку. Тачне податке о броју новорођених немају, али истичу да је он занемарљив.

Оваква демографска слика у Козарској Дубици и не чуди, тим пре што је већина села у овом делу Поткозарја готово опустела. У дубичком селу Стригова се дуже од деценије није чуо дечији плач. Некада најнасељеније село регије, пре тридесетак година бројало је више од осам стотина становника. Данас овде живи мање од две стотине душа.

– Остали су стари и изнемогли, чекају судњи дан. Млади су одавно напустили ове крајеве, отишли да траже бољи живот – каже Драган Тадић и додаје да село вапи за децом. Неколицина њих свакодневно путује у осам километара удаљену школу у Кнежици. Она у Стригови је затворена јер нема ђака. Обнавља се давно порушена црква, мештани се питају коме.

Ништа боље није ни у суседном Читлуку, селу које броји тек петнаестак кућа. Јесење сунце обавија пусте пашњаке и брежуљке који су, по причи сељана, некада били место на коме су организовани зборови за православне празнике, а увече сеоска прела. Нема више песме и игре пастира, дечије граје. Пољопривреда је била главна занимација, извор зараде и живота становника овог поднебља. И данас је тако. Ово мало старијих који су остали верни селу набавило је машине и њима обрађују земљу.

– Немамо трговину, амбуланту, пошту, оно што треба једном селу. За све морамо ићи у Костајницу или суседну Кнежицу удаљену десетак километара, прича Сава Бабић. Њена породица, муж и син, баве се сточарством и то им је једини извор зараде. Друго немају. Срећа је, каже, што село бар има телефон, то им је једина веза са светом.

У Читлуку је некада, вели Сава, све било лепше и све је имало неки смисао. То тврди и Мирко Лукач, који живи са болесном и остарелом мајком Даром. Каже да је права штета што су ови крајеви напуштени.

– Ово је богат крај, овде све рађа. Нема воћа које овде не успева, али је, на жалост, све то пусто, прича Лукач. Казује да жури у кестење кога има у изобиљу, само нема ко да га покупи.

Козарска Дубица је, како књиге кажу, у Другом светском рату имала велике губитке. Гоњени усташком камом, већина Дубичанаца је скончала у Јасеновцу, логору смрти. Ова општина ништа боље није прошла ни у протеклом, Отаџбинском рату у коме су многи борци овог краја дали живот за Републику Српску. Можда је и то утицало на однос са почетка ове приче. У сваком случају, тужан је поглед на напуштене пределе за које, осим мештана или људи који су из носталгије овде изградили викендице, мало ко зна.