Ипак се (п)окреће

Ниш – Годинама и деценијама у Србији се прича о изузетним потенцијалима које поседују уређена бањско-климатска места и рекреативни центри, посебно када је реч о термалним изворима и водама, који су неискоришћени. На скуповима бројних туристичких удружења, али и у научним установама, одавно се указује на то да је несхватљиво колико пропада природно богатство, док на све то гледамо незаинтересовано.

Остаје за памћење излагање др Ранђела Раше Петровића, једног од највећих балнеолога у нашој земљи, који је још пре пола деценије на једном од научних скупова на којем се говорило о приватизацији бања рекао „да цела Србија може да живи од бањског туризма, али највише од топле воде у својим бањско-климатским местима и центрима”. Предложио је тада др Петровић, по ко зна који пут – како је сам напоменуо, да умни људи без одлагања узму проблем у своје руке и потруде се да се, уз заиста минимална улагања, топла вода у Нишкој, Врањској, Гамзиградској, Врдничкој, Бањи Врујци, Сокобањи и свим другим, осим у здравствене и терапијске сврхе, употреби и за градске топловоде.

Није већ неколико година др Ранђел Петровић међу живима, али његов предлог је на прави начин, ипак и коначно реализован. И то у његовој Сокобањи, где је недавно представљен нови систем грејања. За почетак у бањи под Озреном и Ртњом амбициозно општинско руководство промовисало је систем загревања у зимском периоду образовних установа – ОШ „Митрополит Михајло” и Средње школе „Бранислав Нушић”. Од првог дана у марту ове две школе за грејање користиће обновљиве изворе енергије, односно отпадну термалну воду из сокобањског комплекса. У наредном периоду наставиће се са топлификацијом термалним водама целе бање.

Улагањем саме општине, рекао је председник др Миодраг Николић, и захваљујући значајној помоћи Европске уније и Министарства заштите животне средине Србије, почела је реализација програма Уједињених нација за развој Сокобање. У објектима двеју великих школа котларнице на чврсто гориво, на угаљ и огревно дрво, замењене су топлотним пумпама које топлу бањску воду шаљу до радијатора и до свих просторија.

Реализација овог пројекта коштала је око 23 милиона динара, али вреди вишеструко више, рекла је министарка Ирена Вујовић. Посебно је истакла „да је ово један од фантастичних примера како се топла вода из геотермалних извора може искористити за грејање, али још више за здравији и чистији, ионако квалитетан и лековит ваздух под Озреном”.

Не треба посебно коментарисати овај користан, а јефтин подухват, вредан пажње. Неопходно је, међутим, поставити питање зашто се чека са термалним изворима у осталим српским бањама, који, поновићемо речи др Ранђела Петровића, „могу да греју целу Србију”.

Шта се чека са коришћењем топле воде у Нишкој Бањи, испод које је, као и испод целог Ниша, на дубини од само око 300 метара велико језеро термалне воде.? О топлој води испод Коритника, недалеко од Ниша и песме су испеване... Или, зашто (пре)топла вода Врањске бање, која је чак 100 степени Целзијуса, одлази у неповрат и враћа се неискоришћена у земљу?