Го­ди­шњи­ца уби­ства пре­ми­је­ра Ђин­ђи­ћа

Да­нас се на­вр­ша­ва 21 го­ди­на од уби­ства срп­ског пре­ми­је­ра Зо­ра­на Ђин­ђи­ћа. Ње­го­ве уби­це из­др­жа­ва­ју ка­зне од 40 го­ди­на за­тво­ра, док по­ли­тич­ка по­за­ди­на до да­нас ни­је ра­све­тље­на.

Пре­ми­је­ра Ђин­ђи­ћа убио је Зве­здан Јо­ва­но­вић, за­ме­ник ко­ман­дан­та Је­ди­ни­це за спе­ци­јал­не опе­ра­ци­је, а атен­тат је ор­га­ни­зо­вао Ми­ло­рад Уле­мек Ле­ги­ја, не­ка­да­шњи ко­ман­дант те је­ди­ни­це, по­зна­те и као „цр­ве­не бе­рет­ке”. У пла­ни­ра­њу зло­чи­на уче­ство­вао је и „зе­мун­ски” клан, та­да нај­моћ­ни­ја кри­ми­нал­на гру­па у др­жа­ви, чи­ји при­пад­ни­ци та­ко­ђе из­др­жа­ва­ју ви­ше­де­це­ниј­ске ка­зне.

У тре­нут­ку ка­да је ула­зио у згра­ду Вла­де Ср­би­је кроз дво­ри­шни улаз, Ђин­ђић је по­го­ђен снај­пер­ским хи­цем у ср­це, а ње­гов те­ло­хра­ни­тељ Ми­лан Ве­ру­о­вић те­шко је ра­њен.

Пре­су­дом је утвр­ђе­но да је Ђин­ђић уби­јен за­то што је био смет­ња кла­ну ко­ји је же­лео да спре­чи хап­ше­ње због ма­фи­ја­шких ли­кви­да­ци­ја у ко­ји­ма су укло­ни­ли мно­го­број­не су­пар­ни­ке, као и због от­ми­ца ви­ше имућ­них осо­ба и ми­ли­он­ских от­ку­па за њи­хо­ве жи­во­те. Сме­тао је и они­ма ко­ји су же­ле­ли да из­бег­ну про­це­се пред су­дом за рат­не зло­чи­не у Ха­гу.

Срп­ско пра­во­су­ђе још ни­је да­ло од­го­вор о то­ме ко су би­ли по­ли­тич­ки на­ло­го­дав­ци атен­та­та на Ђин­ђи­ћа. На­кон што је пре­ми­јер уби­јен, по­сто­ја­ла је сум­ња да су у то­ме уче­ство­ва­ли и нај­бли­жи са­рад­ни­ци та­да­шњег пред­сед­ни­ка СРЈ Во­ји­сла­ва Ко­шту­ни­це из вр­ха без­бед­но­сних слу­жби вој­ске и по­ли­ци­је, ко­ји су би­ли ухап­ше­ни због сво­јих кон­та­ка­та са во­ђа­ма „зе­мун­ског” кла­на. Њи­хо­ва име­на бри­са­на су из оп­ту­жни­це и ту­жи­ла­штво се ка­сни­је ни­је ба­ви­ло њи­хо­вом уло­гом у атен­та­ту. У ме­ди­ји­ма се спе­ку­ли­са­ло да иза атен­та­та сто­је и стра­не оба­ве­штај­не слу­жбе.

Го­ди­на­ма по­сле из­ри­ца­ња пре­су­де они­ма ко­ји су уби­ли Ђин­ђи­ћа су­ди­ло се ко­ман­ди ЈСО због оп­ту­жби за ору­жа­ну по­бу­ну, у но­вем­бру 2001. До­ла­зак те­шко на­о­ру­жа­них при­пад­ни­ка у то вре­ме елит­не по­ли­циј­ске је­ди­ни­це у Бе­о­град и бло­ка­да „Га­зе­ле”, јав­на по­др­шка Ко­шту­ни­чи­ног ДСС-а и Ђин­ђи­ћев при­ста­нак да сме­ни ру­ко­вод­ство БИА ка­ко би се „цр­ве­не бе­рет­ке” вра­ти­ле у ба­зу, мно­ги су ка­сни­је раз­у­ме­ли као по­ли­тич­ки увод у уби­ство Ђин­ђи­ћа. Тај по­сту­пак окон­чан је осло­ба­ђа­ју­ћом пре­су­дом.

За вре­ме ман­да­та пре­ми­је­ра Ђин­ђи­ћа, јед­ног од осни­ва­ча Де­мо­крат­ске стран­ке, по­кре­нут је про­цес де­мо­крат­ских про­ме­на, еко­ном­ских и со­ци­јал­них ре­фор­ми у др­жа­ви ра­зо­ре­ној ра­то­ви­ма, НА­ТО бом­бар­до­ва­њем, ко­руп­ци­јом и те­шком еко­ном­ском кри­зом. На функ­ци­ји пред­сед­ни­ка вла­де Ђин­ђић је про­вео 25 ме­се­ци. За­ла­гао се за ра­све­тља­ва­ње по­ли­тич­ких зло­чи­на у Ср­би­ји и за са­рад­њу с Ха­шким три­бу­на­лом. Том су­ду из­ру­че­но је ви­ше оп­ту­же­ни­ка, а ме­ђу њи­ма и бив­ши пред­сед­ник СРЈ Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић.