Случај „срећног мртваца”

Јавности је позната читава сага о Браниславу Лечићу и оптужбама које су на његов рачун изнеле Данијела Штајнфелд и Мерима Исаковић. Након што се показало да су оптужбе Данијеле Штајнфелд нетачне, као и да Мерима Исаковић није баш све рекла о догађајима које је из неких необичних, наводно филантропских, разлога скривала безмало пола столећа одлучна да аболира, али и казни ако се „манијаку” случај понови; Бранислав Лечић је у нашој јавности постао нешто што нема упоредника. Он је за већину неосуђени кривац. Можда су му социолошки најсличнији они људи (са чијим патњама и коначном судбином наравно није могуће упоредити коб нити једног нашег савременика), које је Сајмон Сибаг Монтефјоре назвао „срећним мртвацима” – вишегодишњи заточеници Стаљинових казамата које би одједном ослободили без осуде, али и без било какве рехабилитације.

Медији, какав је рецимо „Недељник”, нису посветили нити делић оне инферналне енергије и квадратних метара папира (који су уложили у Лечићево сахрањивање), не би ли своје читатеље обавестили макар о томе зашто је неко ко је био толико крив па је завређивао насловне странице сада на слободи и није оптужен. За рехабилитацију се побринуо сам Лечић, који је под старе дане пошао по режимским медијима, где је говорио и понешто што нема везе с његовим случајем или уметношћу, већ с политиком. Тиме се у одређеним круговима још више компромитовао. Јер код нас данас прво питамо ко је кривац, па тек потом шта је његово недело. Тако је споменути „Недељник” посветио много пажње некрологу глумца који је био правоснажно осуђен за убиство. Опет су звали Исаковићеву, она је о преминулом сведочила, како је и ред, све најбоље. Лечић није осуђен, а преминули глумац, који је убио, јесте. Мада, треба рећи, он није убио неког нама познатог, субалтерног, трансродног, млађу колегиницу... Него неке тамо анонимне „примитивце”, „насилнике”. Слично је било с тронутошћу овог дела јавности због ситуације у којој се налазио глумац који је био судски осуђен зато што је обљубио малолетника.

Лечића су у међувремену избацили из жирија некаквог фестивала у Брчко дистрикту. Образложење је изостало: гадљиви уметници из региона само су индигнирано напустили жири у коме би можда био лепо примљен онај који спопада малолетног дечака. Ових дана прочула се вест да је Бранислав Лечић тужио Анђелу Јовановић, своју млађу колегиницу, зато што је одбила да наступи заједно с њим. Лечић верује да му је тиме ускратила право на рад.

Дигла се бура. Чули смо од у Србији омиљене Хрватице да се Лечићу по осмеху види какав је човек. Окупиле су се другарице и активисткиње. Почевши од оне која је на почетку рата у Босни знала ко је крив и тога се држала и када су десетине силованих Српкиња, из казамата сарајевских бранитеља Ћеле и Цаце, већ одавно заборављене, а ратнохушкачка РТС никада није репризирала њихове потресне исповести дате Тањи Петернек. Све то зато што данас, када радите против свог народа и залажете се за његово обесправљивање, сместа постајете „слободоумник” типа Волтера или Томаса Мана. Друга је пак јавно хвалила извесну фолк певачицу када је – откривши да је њен ожењени љубавник, у слободно време и у цивилу генерал полиције, имао још неку љубавницу – свом бившем драгану вандализовала аутомобил. Пратећи Анђелу Јовановић, на рочиште по приватној тужби, њене другарице су се грлиле и држале за руке – баш као што то чине родитељи жртава масовног убиства.

Морам да кажем да ми је све то, чак и у случају да је Бранислав Лечић баш све оно што његове мрзитељке мисле да јесте, пре свега одвратно. Поштене грађане од криминалаца разликује једно. Поштени грађани се не свете, не клевећу и себе не сматрају посебним. Злочинци могу да нас убију у трену, да нас силују пет минута или два сата, да нам у маху дословно украду или униште све што за нас има вредност, али ми правду тражимо и добијамо на суду. Медији су важни и не треба их у тој борби занемарити, али место пресуде није пред камерама. Ако неко има лоше успомене, које не жели да представи суду, онда он треба да напусти пројекат и посао, а не да тражи да неосуђеном ускрате право на рад. Небитно је када је то учињено, да ли је послодавцу или ономе с ким не желимо да радимо дато довољно времена. У супротном, у свету ће крив бити онај ко је антипатичнији, ружнији, старији, глупљи...

Нико није крив док није праведно и правоснажно осуђен. Боље је да буде ослобођено десет кривих, него да буде осуђен један невин. То су темељи правде и правне државе модерног света. Њих подривају тоталитарна сновиђења лажних левичара и псеудомањинара које су лиценцирали корпоративни рушиоци демократије на Западу. Правду не могу да кроје арбитрарно они који су симпатични, лепи, слатки, свезуби и наводно незаштићени, јер ми смо део правне државе, а не учесници јефтиног америчког ријалитија. Питам њих, умишљене западнољупце с менталитетом неолитских људи, да су Лечићеве стварне или наводне жртве биле тешке стотину килограма, да су биле крезубе, бубуљичаве, да су говориле неправилно и имале менталне сметње, да ли би им посветили и део садашње пажње.

Напредни клуб

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa