Војсковођа из Кумодража

Поводом 11. марта и 168 година од рођења Степе Степановића, нашег чувеног војсковође, испред његове родне куће у Кумодражу јуче је одржан пригодан програм. Венце на Степин споменик који се налази у центру Кумодража, али и на спомен-плочу испред његовог родног дома положили су државни секретар Зоран Антић из Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Драган Животић, Ивана Бањац и Драган Рајић, чланови Већа општине Вождовац, мајор Љубиша Лекић у име Министарства одбране – Управа за традицију, стандард и ветеране, Иван Стратимировић, председник Удружења потомака ратника 1912–1920, представници Музеја града Београда и Савеза резервних војних старешина Вождовца, војводин праунук Драгиша Степановић, историчар Саша Анђелковић – директор ОШ „Војвода Степа”, ученице ове школе Александра Станковић и Елена Степановић, такође потомак Војводе Степе, чланови КУД-а „Авалски цвет” из Пиносаве, као и велики броја грађана.

– Ако је неко у себи окупио све врлине српског народа и све око себе чинио бољим, онда је то засигурно Степа Степановић. Био је вољени официр који је делио судбину својих војника, министар војни, командант који никада није повукао наређење и, надасве, скроман човек из народа који се водио паролом „Све за државу” – рекао је Зоран Антић.

Војвода Степа Степановић био је један од најистакнутијих српских војсковођа. Родио се у породици Радојке и Ивана, а пошто је био крхке грађе и слабашан, одлучено да се пошаље на школе. Уписао је гимназију, а потом и Артиљеријску школу. Исказао се у српско-турским ратовима и одатле је кренула његова успешна војна каријера.

Чин војводе стекао је у ратовима од 1876. до 1918. године. У периоду између битака на Сливници и код Куманова обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћника начелника Главног генералштаба, а два пута у својој војничкој каријери био је и министар војске. У Првом балканском рату (1912–1913) командовао је славном Другом српском армијом. Био је победник са Једрена, Цера, Колубаре, Пусте реке и Солунског фронта. Годину дана по завршетку рата повукао се из активне службе. Умро је 27. априла 1929. године у Чачку.

Степа Степановић био је познат по својој скромности. Никада није јурио за привилегијама, иако је за своју храброст и пожртвованост добио тридесетак одличја. Сматрао је да се отаџбини мора дати све, а од ње не сме узети ништа. Када је из активне службе одлазио у пензију, тражио је само да му допусте да са собом поведе остарелу кобилу Вилу. Жеља му је испуњена. Вила га је, како стоји у неким историјским списима, надживела и кола са његовим ковчегом вукла до гробља.

Његовој сахрани присуствовао је и краљ Александар Карађорђевић.

Велики архитектонски значај куће

Кућа у којој се родио Степа Степановић у Врчинској улици број 1, иначе споменик културе од великог значаја, нажалост није баш у најбољем стању. Иако је реновирана 2014, дошло је до померања земљишта и појаве клизишта у том делу насеља, што је највероватније утицало и на стање овог здања и оближњег амбара.

Овај објекат подигнут је средином 19. века и по својим градитељским карактеристикама припада типу старије моравске куће, какве су се у то време веома често подизале у београдским селима. Као пример народне архитектуре, она има и грађевинске и етнографске вредности чији значај расте, с обзиром на мали број очуваних кућа овога типа у ближој околини града.

Основа јој је правоугаона, димензија десет са осам метара, и састоји се од три просторије: „куће”, собе и собице. Зидана је у бондручној конструкцији са испуном од чатме, док су темељи од ломљеног камена. Кров је четворосливан, првобитно покривен шиндром коју данас замењује цреп. Кућа је обележена спомен-плочом.