Јагма за фраковима

Од нашег сталног дописника
Љубљана, 23. октобра – Тродневна посета енглеског краљевског пара изазвала је, поред колапса у строгом центру Љубљане, праву стрку међу овдашњим високим друштвом, али и плебсом који се сатима гужвао испред хотела „Унион”, не би ли „плаву крв видео од близу”. Тражио се одговор на питање ко ће бити позван на вечеру, а ко на ручак са краљицом Елизабетом Другом и војводом од Единбурга? Одабране мушке званице су се нашле пред још гором дилемом – где наћи фрак?

Иако је првобитан, до последњег трена добро чувани, списак узваница бројао 50, па 72, а коначни око 90 људи, испоставило се да бутици који се баве рентирањем фракова не могу да задовоље напрасну потражњу. Познаваоци дворског бонтона су уочи краљичиног доласка данима инструисали народ на шта се мора пазити у присуству „Њеног величанства”: даме ни за живу главу не смеју да одену тоалету која је исте боје као њена; на вечери је обавезан фрак и ту нема изговора типа „нисам стигао да га дигнем из чистионице”. Они који у свом орману (за разлику од Тирка, Јанеза Јанше, будућег мандатара Борута Пахора) немају фрак, били су присиљени да „скокну” по исти до аустријског Граца или Клагенфурта.

Ни ту није био крај искушењима за изабране учеснике вечере са краљицом, приређене у раскошној дворани дворца на Брду код Крања, некадашњој резиденцији Карађорђевића. Ни фрак не сме да се носи било како, па је и ту уследила обука облачења уз обавезну белу лептир машну и широк појас у струку. За пратиље је била строго заповеђена дуга вечерња хаљина, деколте ограничене дубине и обавезне дуге рукавице, уз пригодну торбицу и накит; приде је било „пожељно” да ништа од тога није беле или црне боје.

Упозорења церемонијал-мајстора су пљуштала: домаћини ни за живу главу не смеју да наруше „лични или не дај боже интимни простор Њеног величанства”, не смеју да јој намигују, што је недавно, из незнања, згрешио амерички председник Џорџ Буш, ни да је зграбе за руку у рукавици, а још мање да исту целивају пољупцем, што се омакло остарелом холивудском глумцу Микију Рунију. Пазило се и на висину говорничког пулта, да се у Словенији не би десило као у САД 1991, када је у ери Буша старијег за краљицу постављена превисока бина, па се иза грозда микрофона једва назирао само њен шешир. Као пример недопуштене праксе споменут је и премијер Аустралије који је 1992. изненадио владарку загрливши је пред објективима фоторепортера.

Тако су сви запамтили и да је апсолутни шампион у кршењу етикеције бивши амерички председник Џими Картер који је краљицу мајку (Елизабету I) у незнању пољубио „филмски”. Све опомене, међутим, нису спречиле словеначког председника Данила Тирка да приликом ступања на црвени тепих у паници грубо повуче височанство за надлактицу, како би је спречио да прође мимо почасне чете без интонирања химне.

Даље би све текло по реду и протоколу, да се одмах после банкета са краљицом није огласио премијер у одласку Јанша, оптуживши председника Тирка да је „избрисао чланове његове владе”, јер изузев шефа дипломатије Димитрија Рупела нико други од министара из Јаншиног кабинета није био позван на вечеру. Јанша је незадовољан и зато што је Тирк позвао на аудијенцију са енглеском краљицом чак три комунистичка председника (уз Милана Кучана су ту били његови наследници на челу партије реформисаних комуниста).

Тирк је на напад одговорио лежерно, речима да то „није био сусрет влада” (словеначке и британске), већ посета другачије природе, па отуда и другачији гости. Већи део словеначке политичке елите је ипак успео да види краљицу изблиза, што на ручку у Љубљанској тврђави, што током шетње градоначелника Зорана Јанковића са Елизабетом Другом у центру Љубљане (уочи тога су рониоци из јединица безбедности прегледали реку Љубљаницу, у потрази за терористима), односно током пријема који је уприличен за оне словеначке лидере који су одиграли важну улогу у словеначком осамостаљењу од СФРЈ.

Медији су се забављали детаљима попут оних да су Тирк и краљица Елизабета Друга разменили државна одликовања, као и да је височанство, „у духу опште кризе и штедње”, скупоцену хаљину коју је носила током вечере на Брду сашила од материјала који је добила на поклон пре 20 година. Ту се добро снашла и Тиркова жена Барбара Миклич која је признала да је њена хаљина сашивена од 12 метара платна, такође „давно купљеног”. Домаћини су гошћи из Лондона замерили само то што је већином била мрка лица (ПОП ТВ се упитала „није ли краљица хладна” особа), а новинаре је зачудило да малишанима који похађају енглеску школу није наменила ни полуосмех током представе коју су за њу припремили.

Друштво „сељачких жена” са Краса, које је краљицу дочекало у Липици, било је разочарано што није хтела да проба ни домаћи мед, нити колоритне пите савијаче, али су јој опростиле уз лаконски закључак да се „сигурно бојала да није отровано”. Краљица је у Липици „симболично добила и расног коња липицанера”, старог 16 година. Симболично значи да није могла да га поведе кући, ни сада, нити икад. Коњ је остао у коњушници Липица која ће се одсад хвалити да је то коњ краљице Елизабете Друге, у нади да ће то бити спас од пропадања чувене ергеле. Краљица је за утеху понела кући поклоњену фигурицу белог коња.