Србија против екстремиста

Од дана избора до Дана државности, и од Дана државности до дана нових избора, имали смо два изборна продужетка, а сада смо на прагу „реванш” меча. Током њих збило се мало политике, али много поука.

Први продужетак обележили су протести и улични нереди, које можемо описати речима: мањак подршке – вишак агресије. Имали смо у „антифа” стилу физички насртај на институције, на зграду Старог двора. Кажем, у „антифа” стилу, јер Скупштина града Београда никада није била симбол нити једне власти или режима, већ симбол историје и престонице – оно на шта су самопроглашени антифашисти насртали широм света. Сведочили смо и призивању „Мајдана”, при чему пробриселска политичка клика није демантовала да жели репризу уличног пуча у Кијеву, већ су нам у својим фељтонима појашњавали зашто је он био „неопходан”. Нису изостале ни вербалне каменице према Србији и Српству. Каменице нису промашиле ни Србе преко Дрине. Скупштина Републике Србије забележила је, први пут у својој историји, покушај да се заустави конституисање њеног новог сазива. Они који су више загледани у туђе заставе окренули су леђа својој.

У другом продужетку „ствар” се вратила тамо где је и лансирана: између Берлина, где са званичном ратном и антинародном политиком имају проблема и суверенистички оријентисани Немци – и Брисела, где се налази најпознатија „фабрика” за производњу услова и ултиматума Србији. Резолуција Европског парламента против Србије иницирана је одавде. Из Београда. Из Србије. И садржала је више оптужби и критика, услова и претњи, него што би то и српски архинепријатељ, Албин Курти, успео да састави. Није потребно подсећати шта је то значило у тренутку када држава Србија у Савету безбедности УН пали рефлекторе светске јавности ка Косову и Метохији, поводом старог-новог покушаја рушења гнезда орловог у нашој јужној покрајини.

У оба периода продуженог изборног циклуса прављен је циркус – и на улицама, и у институцијама. Сада се суочавамо с новим изборима и старим претњама. И, ништа мање, са старим избором и новим изазовима. Пробриселска опозиција више не говори само о „обичном”, већ и о „другачијем” бојкоту, који подразумева физичке саботаже и диверзије на бирачким местима. А то је, од слова до слова, пуна дефиниција екстремизма и екстремистичког понашања. Све оно што су на дугом временском потезу покушавали да „натоваре” нама с деснице, искривљујући наше речи, сада отворено кажу да ће чинити они – на делу. Тако смо дошли до ситуације да подела пред нама више није само идеолошка – не бирамо између Прве и Друге Србије, него између државотворних снага и екстремистичких групација.

Бићу сасвим прецизна: није Србија једина земља у којој је опозиција претила оваквим методама (мада јесте једна од ретких), али је једина у којој се оваква реторика и методи – отворено и без пардона Уставу и закону, легитимишу и промовишу као пожељни, нужни, па још и морални.

Зато је време да десница узврати ударац. Да ли нас то води и до сарадње са странкама власти, с којима смо били у политичким борбама на супротним странама? Одговор је: да. У нашим међусобним полемикама политике су страдале често, али држава и нација никад. Уосталом, један део бирача то је већ учинио. Нису патриотски опредељени само они бирачи који су гласали за мене и нас, који смо у политички простор увели термин „државотворне снаге”. Много родољуба гласало је и за владајућу коалицију, због опасне поделе која се простире дуж целог народа.

Имамо обавезу да се нађемо на заједничким принципима, да се саберемо око заједничких вредности. Да бранимо Србију од притисака споља и јачамо капацитете које нам слабе изнутра. То чинимо у тренутку када они, који желе да столују у Београду као марионете Брисела, нападају и Србе у Републици Српској и Црној Гори, показују небригу према Србима на КиМ и у Северној Македонији. На крају, удруженим напорима морамо одговорити највећем проблему свих земаља Балкана: одласку људи.

Наш избор је да останемо у нашој кући. И у својој земљи будемо своји на своме.

*Председница Српске странке Заветници