Петрић напустио Чукарички

Мало је тренера који могу да се похвале континуираним радом у српском фудбалу од најмање годину или две дана. Један од оних који још „пркоси” спортским начелима и овдашњим схватањима да је тренер врло смењива категорија, свакако је шеф стручног штаба ТСЦ-а Жарко Лазетић, који је више од две године главнокомандујући на клупи актуелног вицешампиона.

Више и није нека вест да је неки клуб сменио тренера, односно да је тренер отишао без поздрава. Још се не зна због чега је јуче Гордан Петрић престао да ради у Чукаричком, пошто је пре само шест кола заменио Игора Матића, који је сада тренер у Новом Пазару. Шта ће сада тим са Бановог брда? Ако се одлучи да потражи новог тренера, новом стратегу уопште неће бити лако. Сва су предвиђања да ће се спортски директор Владимир Матијашевић заједно са газдом Драганом Обрадовићем одлучити за другу солуцију – да до краја првенства екипу води неко од помоћника а да се онда у јуну или пре тога крене у тражење новог шефа стручног штаба.

Ни Барак Бахар се није дуго задржао у Црвеној звезди. Његова епизода трајала је једну полусезону, док је Игор Дуљај годину дана тренер Партизана што се, са овдашње перспективе, већ сматра успехом. Често умемо да поставимо питање: зашто су наши тренери тако мало цењени и поштовани од неумољивих газда клубова. Можда разлог лежи и у њиховом нејединству, јер када један тренер буде смењен, други брже-боље покушавају да себе наметну, а с таквим људима лако је манипулисати. Тек када буду изиграни, онда схвате да су погрешили.

Раднички из Ниша је такође често као и Радник из Сурдулице мењао тренере. То у радили и  суботички Спартак и новосадска Војводина, Нови Пазар, Вождовац, Напредак. Железничар из Панчева. Практично свака екипа сем ТСЦ-а и Партизана. Зато и овај најновији одлазак Гордана Петрића, врло честитог спортског радника и дивног човека, и није неко велико изненађење, бар не за оне који прате актуелне прилике у домаћем фудбалу. Добро је да су се клуб и тренер растали као прави фудбалски пријатељи.